Dodje tako zima i ja postanem lenja.
Moram da nadjem bolje mesto za svoj blog, recimo Blogger. Jer kada dodjem na ovaj Tumblr, počnu da me spopadaju ostali blogeri sa svojim fenomenalnim fotkama. Jer ovo govance je blog u slici a ne u reči. A ja volim da skupljam slike. Različite. I onda krenem tako da pratim milion blogera ovde samo zbog sličica. I dok se okrenem prošlo dva sata. Za to vreme sam mogla da copy/paste-ujem sve tekstove na bloger… ali ne. I eto me na početku. I na isom mestu.
Moj prostor je manje-više uredan. Jer koliko mogu da napravim brlog od svoje sobe niko ne može. Ali sad je uredno jer ima više mesta. Osim što… iz ormana vire kaiševi, marame, rukavi od majici, nogavice od helanki… itd. Mrzim. ali MRZIM da raspremam orman. Zašto? Zato što znam da se ni jedne jedine stvari neću rešiti, nego ću samo da prepakujem sve i za dva dana će opet sve krenuti da se smandrljava na sve strane, jer će me sledeći put mrzeti da majicu spakujem, nego ću samo da je zavrljačim na gomilu. Inače, mislim da sam jedina osoba svoje generacije koja čuva i i dalje nosi stvari iz srednje, pa čak i iz osnovne. Jebiga. Ne baca mi se i ne poklanja mi se. A ionako su bolje od onoga što se sad proizvodi.
I da, prošao je još jedan vikend bez izlaska sa gajbe. Ali ceo. Ubedljivo. Od petka popodne, od kad sam se vratila od Ice sa tetoviranja, nisam mrdnula. A htela sam u petak da odem u Bigz. Bila su čak dva koncerta na kojima sam mogla da budem, ali nisam. Zašto? Vrlo jednostavno. Bila je magla. I plašim se lifta. Okej, maglu bi mogla da zanemarim, ali ni mrtva se ne bi sama vozila bigzovskim liftom. A nisam bila sposobna da idem peške na 6ti sprat. A niko nije pritekao Gospodjici u pomoć.
I dodje mi stvarno da ne izadjem do marta sa gajbe.
Ali šta me ne mrzi. Ne mrzi me da se farbam na svakih nedelju dana. Ne mrzi me da lakiram nokte svaki peti dan. Ne mrzi me da pravim kolače. Ne mrzi me da kuvam. Ne mrzi me da učim.
Ne mrzi me da pišem. Pišem svaki dan. I imam sve više i više inspiracije. I za poeziju i za prozu. I bukvalno držim svesku na polici iznad kreveta, jer se budim u sred noći sa idejama. Nešto mi se desilo.
Ne mrzi me da sviram. Oh, da. Uhvatila sam se bass-a posle 100 godina. Sa Miladinom u Bigzu. On je cepao bubanj, ja bass i odsvirali smo par pesama od Morphine-a. Kao da sam ga juče svirala. Eto još jedne opsesije.
Vidimo se sledeće nedelje sa novim opsesijama. Možda na Bloggeru. Mada, čisto sumnjam. Jedino, ako neko hoće to da uradi umesto mene…? Neko? mnjau… u stvari: grok grok :)
