Ko sam ja?

Foo Fightersi

I nisam baš neki njihov fan

Ali mi prijaju na kišni dan

Isto kao i Kraljice kamenog doba

I mogu samo da gledam

U te spotove što se vrte na

Mtv top 10 listi

A čeka me biohemija

Čeka me molekularna biologija organskih sistema

Čeka me nedovršeni roman

I svi propali planovi ovog sveta

I svi će da ostanu tamo

Do prve sledeće insomnije

Kada pada kiša i svi spavaju

A ja zevam

U plafon

U komp

U javorov list čija senka me plaši

Jel se sećaš kada smo ga našli

Bilo je proleće u septembru

I to je bio najveći javorov list na svetu

A sad moramo u Beč po vizu za Kanadu

Slušaš udarce kiše po haubi

Kao onda u oktobru

Kada ti se kiša sliva niz obraze

Moje starke iznutra prljaju prozore

Parking u Cvijićevoj

I svi uzaludni razgovori

Iz kojih samo postoji jedan zaključak

’nisi dovoljno dobra’.

Ko sam ja?

konfuzni tekst

’Šta ti je to? Jao Jovanice, ti si najimpulsivnija osoba koju poznajem!’

’Hah, pa dobro... jebiga’

’Samo nemoj za par godina da poželiš da se zapališ! Aj dodji unutra da namažeš dream-cream.’

Gurnula sam prst u zeleni dream-cream, moju najveću zavisnost kad je Lush u pitanju i krenula da mazuckam još uvek neoljuštena i reljefna slova na ruci.

Niko nema pojma kroz šta prolazim. I niko ne razume. Moja impulsivnost jeste zajeb, ali realno, nikad mi nije bilo žao ni zbog čega. Pa čak ni zbog zvezde. Nju sam prežvrljala jer je prestalo, realno. Ne mrzim ga. Voleću ga zauvek, ali je prestalo.

Da li sumnjate u to šta mi se dešava? Da li vas interesuje? Interesuje i mene. Mislim, nije da ne znam. Ali nije ni da znam. A i potpuno sam zbunjena. I ne priča mi se o tome. I sva se stresem pri samoj pomisli da sa nekim moram da brbljam o tome sto puta i da pretresam ovu i onu situaciju i šta bi bilo kad bi bilo. Bubamara mi umire od smeha, ali njoj pričam uglavnom da bi je zabavila, jer ona jedina kapira da samo vrištanjem od smeha na celu situaciju mogu da ostanem koliko-toliko normalna. I tako.

Mislim, sve ono što vi sumnjate je verovatno tačno, ja neću da ulazim u to ko od vas misli šta, ali recimo da ste svi u pravu svako na svoj način.

I jebiga. Glasala sam u majici Hitmena, benda koji ne postoji od juče. Nikada nisam bila fan, osim Traživukov, jer je on ipak najjači bubnjar na sceni. Sve to mi je bilo bezveze od uvek, ali ta majica, ukradena od Marka preko preko treće osobe, mi je bila talična. Nosim je na ispite, nosim je na kolokvijume, nosim je na dejtove, kada mi treba lucky charm. To sam umislila i duboko verujem u to, jer je ta majica i njemu kao bila talična. 

I glasala sam za Obi-Wan Kenobija, i nadam se da ćemo da oborimo ovaj drugi krug procentom poništenih listića. Mada... Fašisti su fašisti i njihov zadatak je da ubiju svaku nadu...

I nisam dobro. I tužna sam zbog svega. I nije fer. Jebote, stvarno nije fer.

Drugi krug

Opet hoću da se bavim politikom, a stvarno ne želim. Valjda sam toliko odlepila od užasa koji me spopadaju sa silver-skrina. I to reklamni program. I to preveden na jezik znakova, da bi i gluve mogli propisno da izmaltretiraju.
Na prethodnim izborima sam radila. Onim pre dve nedelje. U Višnjičkoj banji. I znate šta-imali smo 40% poništenih listića. U Višnjičkoj banji. Kakvo li je stanje u visoko urbanim sredinama? Zvali su me da radim i za ove. Odbila sam uz veliko hvala. Jebe mi se za vaših 2 ipo soma. Nije dovoljno. Nisam u stranci, da se zna, stigla sam do radnog mesta preko veze :). Kad mogu svi, mogu i ja.
A u nedelju ću opet da poništim svoj listić, jer nema nade. Toma je ludak, Tadić nije Tadić, već njegov klon, a i skidam kapu Vesni Pešić koja je već lepo opisala celu situaciju. A i razni drugi su, ne moram preterano da palamudim.

Moram samo da priznam jednu stvar. Vratili su mi se apokaliptični snovi. Pre par meseci. I svi su vezani za vanzemaljce i invaziju. I znate šta je najgore? U prošlom periodu ovih snova sam ja bila tenkistkinja koje juri ko ludak i spašava svet. Sada ne. Sada vrlo prijateljski dočekujem vanzemaljce i pridružejem im se.

Simbolika?

Joco, ljubi batu

Ima taj jedan od milion snimaka kada smo bili mali. Kod baba Olge u kuhinji u Loznici. Ne sećam se da li je Jelena bila na snimku. Možda bi trebalo da ga detaljnije pogledam posle sto godina i da utvrdim sve likove i dogadjaje.

A ionako, Jelenu smo oduvek maltretirali i šikanirali. Oduvek je nekako izgledalo kao da smo nas dvoje deca iste majke a ne njih dvoje. Moj brat i ja. Na tom snimku moj ćale jedno milion puta kaže ’Joco ljubi batu’, a ja ga poljubim i obrišem masnom kuhinjskom krpom.

Čudno je to kada vratiš film i kreneš da preživljavaš sve te trenutke. Letovanja, raspuste, horor filmove vikendom, uvaljivanje diskova i navlačenje na muziku, prva pijanstva, prve izlaske, prvu pljugu i blejanje na klupici ispred Čugura. I more i faks i rasprave i tešenje i savetovanje. I zaštitnički stav i ono najlepše saznanje da dok imaš brata imaš ceo svet.

Moj brat. Master na gradjevini, hidro smer, sutra kreće u Oman da im pokaže šta zna. Na najmanje godinu dana. Radi pravu stvar, ostavlja puno, da bi ostvario nešto novo. I ja bih. I potpuno ga podržavam i uz njega sam.

Kaže ’ne brini, vratiću se ja kad sve ovo prodje’. Ne brinem. Znam da će biti sve okej. On je moj brat, najbolji brat na celom svetu. Brat koji je uvek znao prave stvari i pravio najbolje izbore. Brat koji je uvek bio tu i razumeo i najgore i najteže stvari. 


Jebote. Već mi nedostaje.

Izmedju krajnosti

Nokti su mi pretrpeli holokaust

Posmatram ih dok po prstima

Vrtim stranice knjige poezije

Nikada nisam volela poeziju

A sad ne mogu da zamislim

Svoj život bez nje

Imam te povremene grčeve u stomaku

I grčeve ledjnih mišića

Tada shvatim koliko sam smrtna

A volela bih da budem besmrtna

Ovako nesavršena

I ponekad potpuno izgubljena

Danju volim da izgledam ko dečak

Onda sam noću još lepša

Kada se ufuram u svoj push-up

I štikle na tufne

I zamažem se smišnkom do neprepoznatljivosti

Ne, ništa nije kič

I ništa nije preterivanje

To je samo spektakularno

Šetanje izmedju dve krajnosti

Ja volim ili mrzim

Radim ili zgubidanim

Ja se prežderavam ili izgladnjujem

Jebem ili im dozvoljavam da me tucaju

Narkomanka sam ili potpuni strejter

I pankerka i hipik

Ja sam najsrećnija ili najtragičnije tužna

Ja sam najlepše i najbolje zlo

Ali konačno imam razlog

Da budem ona bolja krajnost same sebe

SILOVANJEEE! (politički blog specijal)

Ovo je za sve vas političare koji silujete sa televizora i za sve vas koji hipnotisano silujete na fejsbuku.

Mi u kući imamo jedan TV. Imali smo čak tri, po jedan u svakoj spavaćoj sobi i jedan plazmatični u dnevnoj. Onda sam prvo ja izbacila svoj. A onda su i moji roditelji izbacili svoj. Ja sam svoj izbacila negde u srednjoj školi. Valjda je u to vreme program postao sranje i katodna cev više nije mogla da zadrži moju pažnju.

Inače, ne gledam TV. Ono što gledam je 24 Kitchen- jer volim da kuvam, a onaj Rudolf je kralj; gledam Studio B kada me zanima kolika je temperatura napolju; gledam neki Sport Klub kada je Formula 1, i ako negde nekad ima neki dobar tenis.  Sve ostalo čak i bolje nadjem na netu. E sad, ja koja minimalno gledam TV se nerviram, kako je vama?

Ova zemlja je sranje i u njoj će uvek biti sranje jer smo srbi (namerno je malo s) sami po sebi gola govna. Zašto? Zato što će uvek biti podele izmedju srba. Srbi se dele na Partizane i Četnike (iako i jedni i drugi ne postoje), na Grobare i Delije (iako su i jedan i drugi tim kurac živi), na Ateiste i Velike Vernike, itd... nikada ne postoji sredina, i nikada ne postoji kompromis i to nas voli u ne tako daleki nestanak sa lica zemlje. Posebno zato što političari sve to osećaju, pa još više gledaju da zavade narod koji već dugo i duboko ima usadjenu mržnju. Mislim da smo uspeli da je genetski prenosimo na potomstvo.

Da predjem na silovatelje.

Silovatelj broj 1- Mladjan Dinkić. Zašto sa njega stavila prvog? Pa čovek je apsolutni hit. Ja ne znam i ne razumem kako ga neko do sad na nekom mitingu nije skinuo snajperom. On obećava ukidanje svega što je sam nametnuo. Ideja o regionima je kul. Ali da li mu iko veruje? Ja ne.

Silovatelj broj 2-predsednik u ostavci-Boris Tadić ( i ekipa-Sundjer Bob, Djilas, itd).  Prvo- da li je moralno da podneseš ostavku, da bi se opet kandidovao? Toga nema ni u romanima naučne fantastike. Drugo-je l’ ti daju novu krv pred svake izbore, pa samo za vreme izborne kampanje lepo izgledaš, dok u medjuvremenu izgledaš kao da ćeš da kolabiraš? Treće-da li je moralno da kritikuješ nekoga što je doveo njuroškog gradonačelnika koji je podržavao bombardovanje(pri tom da se ogradim- ne držim naprednjacima stranu nikako, doći će i oni na red), a u isto vreme vodiš Srbiju u NATO (ko je ono onomad bombardovao Srbiju, zaboravih?)... I šta ste vi svi uradili za ovih 12 godina, osim što ste pričali šta nije valjalo kod Slobe i kako ste mnogo veliki carevi što ste skinuli Slobu??

Silovatelj broj 3-Ivica Dačić. Zajedno sa kolegom Mrkonjićem čini jedan vanzemaljski seljačko-alkoholičarski duo. Moj jedan drug bi reko-djilkoši. Peva po proslavama, dok ovaj štipa za dupe, peva po koncertima, dok ovaj ljubi u usta, izgleda kao naduvano govedo. Ja pre mislim da je on narkoman a ne Čeda. Iskreno.

Silovatelj broj 4-Toma (plus neizbežni večiti kandidat za gradonačelnika Aleksandar Vučić). Pukli ste. Ne znate više o čemu pričate. Dovodite i ko zna koliko plaćate nekog tamo iz Njujorka koji će da vam da savete o vodjenju Beograda. U koju ste sad krajnost otišli, ja više ni ne mogu da skapiram.

Silovatelj broj 5-gospodja Šešelj-No comment.

Silovatelj broj 6- Čedomir Jovanović-dipl. Dramaturg. Skakavac. Sve vreme se djipa dok priča. Seti se ponekad tu i tamo Djindjića i zabrinuto nas gleda naduvanim beonjačama sa bilborda. Kako da mu ne veruješ da će da promeni, ne Srbiju, nego svet.

Silovatelji 7, 8, 9... itd-Dveri, Seljaci i ostali. Ljudi kojima je cilj da budu opozicija. Zar nije cilj da budeš na vlasti? Ili je to samo markentiški potez?

I onda, hoću da pitam vas koji ste počeli i da me na mom omiljenom mediju-internetu, silujete: Da li ste vi bre normalni? Da li je moguće da se dičite svojim političkim opredeljenjem, kakvo god da je? Da li je moguće da se vozite u tour-bus-u sa Tadićem i ostalima? Da li je moguće da stavljate slike na fejsbuk? Da li je moguće da su vam mozgovi toliko isprani? DA li stvarno ne shvatate da su vas hipnotisali?

Ili je to zbog viskog položaja u firmi?

dragi dečko...

Kada je sve mračno i kada se mesečina, i ulično svetlo prelama preko venecijanera. Kada se ne čuje ništa. Osim ponekog automobila. Osim komšinicine fijoke koju nemilosrdno zalupi nekoliko puta u sred noći. Mislim da joj u toj fijoci stoje lekovi. Volela bih da ja imam neku fijoku sa lekovima. Onim koji ti izvrše trenutnu lobotomiju, da ne moraš da razmišljaš o svačemu u sred noći. Kada gledaš senku venecijanera i samo ponekad pomisliš na Fredi Krugera.

Da li je ludilo? To što sam u stanju da obožavam tog zlikovca iz horor filma. Ali da ga vrlo često i sanjam? Ne plašim ga se, on je samo zlikovac iz filma, ali ponekad pomislim na njega pred spavanje. Ponekad se u svojim snovima krijem od njega po Koteškim ćoškovima.

To su oni nokturni trenutci kada mi na pamet padaju najbolje ideje za pisanje, ali sam previše lenja da zapišem odmah sve to. Ili mi akcioni potencijali u neuronima toliko forsiraju mozak da pre nego što uspem da zapamtim jednu ideju pojavi se druga.

To su oni momenti, kada mislim na tebe, dečko. Kada razmišljam o tome čime su te toliko uplašili? Kakav je to strah kojim te kontrolišu? Čime te ucenjuju? Zašto ne možeš da raširiš krila i poletiš sa mnom. Znaš, ja mogu da te odvedem gde nikad nisi bio. Već jesam u par navrata. Zašto uporno preživljavaš u tom okruženju, kada sa mnom možeš da živiš? Je li, dragi dečko?

Ili se plašiš mene? Veruj mi, nisi jedini koji nikada ne zna kako ću da odregujem. Ne znam ni ja vrlo često. Ali to sam ja. I mene su plašili. Celo odrastanje. Ali me nikad nisu uplašili. Nikad me nisu naterali da igram po njihovim pravilima. Mnogi me zbog toga nisu ni upoznali. Prilagodjavanje izgleda lako, dok se ne probudiš i ne shvatiš koliko si nesrećan. Jesi li srećan, dečko? Da li si ikada istinski bio srećan? Ili je to bilo zamazivanje i maskiranje u neku lažnu savršenost, koja te je kasnije odvela u nezadovoljstvo?

Ja sam daleko od savršenosti. Trapava sam. Zbunjena. Pomalo izgubljena i luda. I to svi znaju. I odbacuju me. I ne prihvataju me. Jer neću da igram po tudjim pravilima i srljam u nešto što će me učiniti nesrećnom.

Dragi dečko, koga se plašiš? Mene, ili svih tih navodno ispravnih, beskrajno lažno bezgrešnih i ’politički korektnih’ nazovi ljudi koji te okružuju? Ili se plašiš sebe?

Da li se plašiš kada se probudiš a mene nema u krevetu? Da li se pitaš zašto sam otišla?

Moje noćne dileme se razbuktavaju. Osećam srce da pobesnelo lupa. Osećam napad panike. Osećam tvoje telo priljubljeno uz svoje, i tvoje ruke oko mene. I kada se pomerim, šapićeš mi da samo ostanem tu, i da ne idem nigde. Stapam se sa otkucajima tvog srca i pitam se... čega se plašiš?