Ponovo se dovlači ta jesen. Dvadesetpeta u mom životu. Odvratna je kao i prethodnih 24. Kiša, zima, sranje. Ali bar imam martinke. Prethodnih bar 10 sam gacala u starkama dok ne namolim moje da mi daju keš za skejterke. A onda starke završe u kontejneru, pa celu zimu skupljam pare da na proleće kupim nove. I uvek su plitke i uvek su crvene.
Pri tom, svaka jesen nosi za sobom nove izazove. Tu je naravno i dalje faks, jer nikada neću diplomirati, onda počinju koncerti, skupljaju se ljudi sa putavanja, dolazi nova studentarija u Beograd, kupuju se nove krpe za hladnije vreme, umesto piva se pije rakija i vino, sajam knjiga, nezaljubljeni se zaljubljuju… ove jeseni imamo i popis, ali o njemu neću da serendam, mnogi su to već uradili umesto mene. I tako. Počinje nova godina svima. Januar je samo kalendarski početak godine, septembar i oktobar su realni počeci za sve nas.
Juče sam krenula u ostvarivanje jednog od izazova. Nove krpe za hladnije vreme. S obzirom na to da sam ciganka, uvek se nadje neko ko će nešto da mi da, jer više ne nosi, ali ne mogu da budem baš tolika ciganka, previše sam bledunjava, moram nešto i da kupim. Obišla sam ceo grad, bukvalno. Sve je preskupo i odvratno. Mislim aj da je skupo i da na nešto liči, nego ne liči ni na šta. Kupila sam maskaru i ajlajner, bolje bi im bilo da me zaštite od snega i poledice.
Onda mi se ispraznila baterija na mom novom u Splitu na ulici nadjenom tačskrin telefonu. I jebiga, odsečena sam od sveta. Došlo mi je da ga olupam o onaj plato ispred šopingmola ‘Ušće’. I to nije kao, upozori te dva tri puta da ti puca baterija, nego se mrtav ladan isključi. Popizdela sam i otišla gajbi.
Vratila sam karticu u stari dobri raskantani soni erikson i odmah mi je bilo lakše. Onda sam krenula nazad u grad jer nisam bila na nekim mestima, pa kao ajde da ne budem besna glista, nego da overim još par radnji. Ništa. Gde se vi ljudi oblačite?
Kada sam se sto posto uverila da za mene nema nade, krenula sam kroz 29. Novembar gajbi. A onaj deo 29og, ispred mentalnog zavoda raskopan i kaljuga i ja kako sam pričala telefonom, tako sam se zakopala. U sred Beograda, u sred 29og, blato, u koje sam ugazila u svojim voljenim martinkama. I zaglavila se. Zamolila sam sagovornika da sačeka malo, uhvatila se za drvo, oduprela se o stablo, uzverala se uz njega i prešla na malo manje gnjecavu stranu blatišta. A onda narednih 200 metara do gajbe, dramila preko telefona kako mi je muka od svega i kako sam pod stresom i kako ne mogu više da živim ovde.
I tako. Ponekad poželim da zaspim i da se probudim sredinom marta. Ali propustila bih mnogo iako na pola planiranog ne odem jer pada kiša, jer je zima, jer tamo dolazi neko koga Moje Visočanstvo Kraljica Drame ne može da podnese, jer je blato…. ma nadjem ja uvek savršen izgovor za moje zimske neavanture…
