Nešto sam se ulenjila sa pisanjem. Ali samo pisanjem bloga. Prva ruka knjige je pri kraju, ulazim u finale. Možda zato što sticajem nekih životnih okolnosti nemam vremena ni za šta. A i nisam više u Kotežu, možda i to ima uticaja.
Ukočen mi je vrat od spavanja na užasnim jastucima. Procureo mi je nos od promene vremena od pre neki dan. I prosto sam začudjena kako to da nemam 150 kila s obzirom na to koliko slatkiša jedem. Pre neki dan me je strašno bolela glava, toliko da sam vrištala iz petnih žila i povraćala u nekoliko navrata. Mama se istripovala da imam poremećaj u ishrani, jer samo jedem slatkiše i povraćam. Objasnila sam joj da se tovim slatkišima već nedeljama, a povraćam tek jedan dan. To ne može biti poremećaj u ishrani.
Malopre sam prošla pored škole u Kotežu, bila sam na ručku tamo. Na fudbalskom terenu neki novi klinci igraju fudbal. Ispred košarkaške sale neke nove klinke čekaju neke nove košarkaše da završe tekmu pa da se posle ljubakaju sa njima i zajedno idu kući. Kao što sam ja nekada čekala Bojana Lazića. Hahaha, e to je bilo dobro vreme. Slušali smo rep, pisali sprejevima po školi, ljubakali se po ćoškovima i žbunovima.
A kad sam odlazila u Kotež, odnosno kada sam sišla sa busa, srela sam Hižu, mog nekada dečka. Ali dečka, ono, držanje za ruke i te finte. Nisam ga videla jedno deset godina. Rekao mi je da sam ista kao pre, da se nisam ni malo promenila. A baš smo se gotivili. Izgrlila sam ga najjače što sam mogla. Ide čovek krajem godine u Los Andjeles, da živi, boli ga ono njegovo slatko dupence.
Baš su me ispucale uspomene na detinjstvo i ceo taj period osnovne i prve godine srednje škole dok sam blejala tamo. Ali sada je sve drugačije. Čak ni u onom parkiću, preko puta škole gde smo se krili i pušili, više niko ne bleji. Nego su tu sagradili crkvu. I nekada narkić-parkić sada je sveto mesto.
Dok sam se vraćala, pored mene je u busu seo Timbe. Gledao me je zbunjeno i zevao je ko mentol. Htela sam nešto da mu kažem, ali nisam znala šta. Verovatno me se setio sa svih tih silnih koncerata Bad Copy-ja na kojima sam razvaljena bila šampion u izigravanju budale. A možda me se setio sa njegovih koncerata, jer sam nekada posećivala sve. Ko zna. Svakako mu ništa nisam rekla. Sišao je na stanici pre moje.
Koliko god da mrzim to mesto, toliko mi nedostaje. Ali ne nedostaje mi Kotež. Nedostaje mi to vreme kada je život bio tako lak. Kada nije postojalo razloga za nerviranje. Ono vreme kad smo bili klinci.
Možda će o tome biti moj drugi roman.
