уторак, 24. јануар 2012.

aj sad malo stvarno Blog (septembar 2011)


Volim da preterujem. I tako uvek kad se navučem na nešto novo, u stanju sam da drugim ljudima probijem mozak sa tim, svidjalo se to njima ili ne. I nije bitno da li je u pitanju muzika, stripovi, filmovi, knjige, nešto novo sa faksa. Volim da davim. Naporna sam.
Tako sam postala malo naporna sa pisanjem onoga što nije blog, ali jebiga, moram da se nekako izreklamiram. Ono, dvadesetpet godina nisam ništa što sam napisala objavila, red je da ljudi skapiraju da mi nije jedina zanimacija blejanje na fejsu. 
Verovatno ću blog da prebacim na blogger a ovde ću da nastavim sa drugim piskaranjima.
Nekako, sam ovih dana bezveze. To je zbog pisanja te proklete knjige. Osećam se tako jadno. Tako me je sramota. Uopšte ne znam ni da li da je izdam, jer je stvarno tužno sve što tamo piše. Zaista, dok sam isčitavala ono što sam do sad napisala, želela sam da se bacim kroz prozor.
Nekako se opet dešava ta situacija koja se nije desila baš dugo. Opet tonem. I upinjem se da da isplivam na površinu, ali čini mi se da ću opet da potonem. Ti moji nihilistički talasi su užasni. To su oni momenti kada mogu satima da zurim u jednu tačku i da ne razmišljam ni o čemu. To je ono kada mi je polaganje ili padanje ispita isto. To je ono kada sam u stanju da isključim telefon i net na deset dana i da me baš briga. I što je najgore sve vreme ubedjujem sebe da me ionako niko neće zvati i da nikome neću nedostajati. I ne miče mi se iz kuće. Imam svoje knjige i muziku i filmove i ne moram. Sve ono što volim. priroda, i sunce i zvezde i koncerti, postaje nebitno, i u stanju sam da sve propustim. U stanju sam da ne jedem jer me mrzi. U stanju sam da se ne umivam ujutru, jer planiram da mi jedina destinacija na kraju dana opet bude krevet. 
Odsustvo volje i snage. To je ona riba u mom podznaku koja tako ume zajebano da izdominira i da mi saspe u facu sve što radim loše. 
A i Matija mi je otišao u Švedsku. Jedini čovek koji može da me izvuče iz kreveta i natera da radim nešto korisno.
Mračim. Znam da mračim i to intenzivno. I pitam se, ‘oću tako ceo život? Ili će nekada nešto da se promeni?