SILOVANJEEE! (politički blog specijal)

Ovo je za sve vas političare koji silujete sa televizora i za sve vas koji hipnotisano silujete na fejsbuku.

Mi u kući imamo jedan TV. Imali smo čak tri, po jedan u svakoj spavaćoj sobi i jedan plazmatični u dnevnoj. Onda sam prvo ja izbacila svoj. A onda su i moji roditelji izbacili svoj. Ja sam svoj izbacila negde u srednjoj školi. Valjda je u to vreme program postao sranje i katodna cev više nije mogla da zadrži moju pažnju.

Inače, ne gledam TV. Ono što gledam je 24 Kitchen- jer volim da kuvam, a onaj Rudolf je kralj; gledam Studio B kada me zanima kolika je temperatura napolju; gledam neki Sport Klub kada je Formula 1, i ako negde nekad ima neki dobar tenis.  Sve ostalo čak i bolje nadjem na netu. E sad, ja koja minimalno gledam TV se nerviram, kako je vama?

Ova zemlja je sranje i u njoj će uvek biti sranje jer smo srbi (namerno je malo s) sami po sebi gola govna. Zašto? Zato što će uvek biti podele izmedju srba. Srbi se dele na Partizane i Četnike (iako i jedni i drugi ne postoje), na Grobare i Delije (iako su i jedan i drugi tim kurac živi), na Ateiste i Velike Vernike, itd... nikada ne postoji sredina, i nikada ne postoji kompromis i to nas voli u ne tako daleki nestanak sa lica zemlje. Posebno zato što političari sve to osećaju, pa još više gledaju da zavade narod koji već dugo i duboko ima usadjenu mržnju. Mislim da smo uspeli da je genetski prenosimo na potomstvo.

Da predjem na silovatelje.

Silovatelj broj 1- Mladjan Dinkić. Zašto sa njega stavila prvog? Pa čovek je apsolutni hit. Ja ne znam i ne razumem kako ga neko do sad na nekom mitingu nije skinuo snajperom. On obećava ukidanje svega što je sam nametnuo. Ideja o regionima je kul. Ali da li mu iko veruje? Ja ne.

Silovatelj broj 2-predsednik u ostavci-Boris Tadić ( i ekipa-Sundjer Bob, Djilas, itd).  Prvo- da li je moralno da podneseš ostavku, da bi se opet kandidovao? Toga nema ni u romanima naučne fantastike. Drugo-je l’ ti daju novu krv pred svake izbore, pa samo za vreme izborne kampanje lepo izgledaš, dok u medjuvremenu izgledaš kao da ćeš da kolabiraš? Treće-da li je moralno da kritikuješ nekoga što je doveo njuroškog gradonačelnika koji je podržavao bombardovanje(pri tom da se ogradim- ne držim naprednjacima stranu nikako, doći će i oni na red), a u isto vreme vodiš Srbiju u NATO (ko je ono onomad bombardovao Srbiju, zaboravih?)... I šta ste vi svi uradili za ovih 12 godina, osim što ste pričali šta nije valjalo kod Slobe i kako ste mnogo veliki carevi što ste skinuli Slobu??

Silovatelj broj 3-Ivica Dačić. Zajedno sa kolegom Mrkonjićem čini jedan vanzemaljski seljačko-alkoholičarski duo. Moj jedan drug bi reko-djilkoši. Peva po proslavama, dok ovaj štipa za dupe, peva po koncertima, dok ovaj ljubi u usta, izgleda kao naduvano govedo. Ja pre mislim da je on narkoman a ne Čeda. Iskreno.

Silovatelj broj 4-Toma (plus neizbežni večiti kandidat za gradonačelnika Aleksandar Vučić). Pukli ste. Ne znate više o čemu pričate. Dovodite i ko zna koliko plaćate nekog tamo iz Njujorka koji će da vam da savete o vodjenju Beograda. U koju ste sad krajnost otišli, ja više ni ne mogu da skapiram.

Silovatelj broj 5-gospodja Šešelj-No comment.

Silovatelj broj 6- Čedomir Jovanović-dipl. Dramaturg. Skakavac. Sve vreme se djipa dok priča. Seti se ponekad tu i tamo Djindjića i zabrinuto nas gleda naduvanim beonjačama sa bilborda. Kako da mu ne veruješ da će da promeni, ne Srbiju, nego svet.

Silovatelji 7, 8, 9... itd-Dveri, Seljaci i ostali. Ljudi kojima je cilj da budu opozicija. Zar nije cilj da budeš na vlasti? Ili je to samo markentiški potez?

I onda, hoću da pitam vas koji ste počeli i da me na mom omiljenom mediju-internetu, silujete: Da li ste vi bre normalni? Da li je moguće da se dičite svojim političkim opredeljenjem, kakvo god da je? Da li je moguće da se vozite u tour-bus-u sa Tadićem i ostalima? Da li je moguće da stavljate slike na fejsbuk? Da li je moguće da su vam mozgovi toliko isprani? DA li stvarno ne shvatate da su vas hipnotisali?

Ili je to zbog viskog položaja u firmi?

dragi dečko...

Kada je sve mračno i kada se mesečina, i ulično svetlo prelama preko venecijanera. Kada se ne čuje ništa. Osim ponekog automobila. Osim komšinicine fijoke koju nemilosrdno zalupi nekoliko puta u sred noći. Mislim da joj u toj fijoci stoje lekovi. Volela bih da ja imam neku fijoku sa lekovima. Onim koji ti izvrše trenutnu lobotomiju, da ne moraš da razmišljaš o svačemu u sred noći. Kada gledaš senku venecijanera i samo ponekad pomisliš na Fredi Krugera.

Da li je ludilo? To što sam u stanju da obožavam tog zlikovca iz horor filma. Ali da ga vrlo često i sanjam? Ne plašim ga se, on je samo zlikovac iz filma, ali ponekad pomislim na njega pred spavanje. Ponekad se u svojim snovima krijem od njega po Koteškim ćoškovima.

To su oni nokturni trenutci kada mi na pamet padaju najbolje ideje za pisanje, ali sam previše lenja da zapišem odmah sve to. Ili mi akcioni potencijali u neuronima toliko forsiraju mozak da pre nego što uspem da zapamtim jednu ideju pojavi se druga.

To su oni momenti, kada mislim na tebe, dečko. Kada razmišljam o tome čime su te toliko uplašili? Kakav je to strah kojim te kontrolišu? Čime te ucenjuju? Zašto ne možeš da raširiš krila i poletiš sa mnom. Znaš, ja mogu da te odvedem gde nikad nisi bio. Već jesam u par navrata. Zašto uporno preživljavaš u tom okruženju, kada sa mnom možeš da živiš? Je li, dragi dečko?

Ili se plašiš mene? Veruj mi, nisi jedini koji nikada ne zna kako ću da odregujem. Ne znam ni ja vrlo često. Ali to sam ja. I mene su plašili. Celo odrastanje. Ali me nikad nisu uplašili. Nikad me nisu naterali da igram po njihovim pravilima. Mnogi me zbog toga nisu ni upoznali. Prilagodjavanje izgleda lako, dok se ne probudiš i ne shvatiš koliko si nesrećan. Jesi li srećan, dečko? Da li si ikada istinski bio srećan? Ili je to bilo zamazivanje i maskiranje u neku lažnu savršenost, koja te je kasnije odvela u nezadovoljstvo?

Ja sam daleko od savršenosti. Trapava sam. Zbunjena. Pomalo izgubljena i luda. I to svi znaju. I odbacuju me. I ne prihvataju me. Jer neću da igram po tudjim pravilima i srljam u nešto što će me učiniti nesrećnom.

Dragi dečko, koga se plašiš? Mene, ili svih tih navodno ispravnih, beskrajno lažno bezgrešnih i ’politički korektnih’ nazovi ljudi koji te okružuju? Ili se plašiš sebe?

Da li se plašiš kada se probudiš a mene nema u krevetu? Da li se pitaš zašto sam otišla?

Moje noćne dileme se razbuktavaju. Osećam srce da pobesnelo lupa. Osećam napad panike. Osećam tvoje telo priljubljeno uz svoje, i tvoje ruke oko mene. I kada se pomerim, šapićeš mi da samo ostanem tu, i da ne idem nigde. Stapam se sa otkucajima tvog srca i pitam se... čega se plašiš?

Preko trnja

Volela bih da ovaj put zaista napišem kritku  nečega što se dešavalo prošle nedelje.
Ali ne mogu. Opet. Meni je prošla nedelja protrčala i nestala u izmaglici alkohola, duvana, mnogo bliceva i još više poezije.
Osećam se kao onaj mentol u High Fidelity kada kaže 'da li počeo da slušam pop muziku jer sam postao mizeran, ili sam postao mizeran jer sam počeo da slušam pop muziku'. Isto je sa mojom poezijom. Ne znam da li me vadi iz govana taj talenat pražnjenja na listu hartije ili me još vuče dublje. Mislim, svakako da nije bilo sranja, ne bi bilo materijala za pisanje. Jebote, ladno sam se uklopila u onaj kliše 'stvaranje umetnosti nikada ne proizilazi iz sreće'.

Ne znam da li sam zakasnila sa svojim javnim pojavljivanjima. Mislim možda i nisam. Možda da sam otkrila svetu svoje sposobnosti pre pet godina, istrošila bih se prebrzo i prerano. Ovako sa 25 je baš možda pravo vreme. Ono kao, mogu sama o svemu da odlučujem i da snosim odgovornost. A i izludela sam se ko mentol, treba jebiga i iskustva za te umetničke zajebancije. Preko trnja....

I tako. Prošle nedelje smo imali tu promociju. Ali sam ja imala i ta dva performansa sa Frankom Bušićem iz Splita. Ta dva performansa su me u stvari trgla. I dosta mi pomogla pri opuštanju u javnosti. Barba, hvala ti. Milion linoladastih poljubaca ti šaljem.

Malo se raspadam od umora, jer tu je i zajebancija na faksu. Malo se i emotivno raspadam jer prvi put u životu umirem od straha.
Ali biće sve okej ;)

Ne gledam vesti, ne čitam novine

Zato imam i problem sa pisanjem pravog bloga u poslednjih par meseci. Iskreno, ne sećam se kada sam se izdrkavala po medijima, fejsbuku i svima vama.

Jebiga istanjili su mi se živci, prekurčile su mi turske serije, a još sam izvalila da su neki retardirani ljudi vaskrsli i počeli ponovo da se vucaraju po televiziji. Ne mogu ja to.Sad će neko da kaže-moraš! bloguješ! E pa, znaš kako, moraću kad mi neko bude dao neke pare za kenjanje po svemu što izadje na tv, novinama ili jutjubu.
Drugo, pritisnuo faks. Pritisnuo život. Cirkus se nastavlja, a ja više nemam kontrolu. Sada se baš dešava onaj momenat-Go With The Flow. Idem kako me voda nosi. E sad to što ja ne mogu da se nosim sa svim tim-jebiga. Sve će doći na svoje mesto. Mora da dodje. Zbog kosmičkog reda i mira.
Samo se nadam da neću da se zaletim sa četvrtog sprata u Cvijićevoj i 'ponovim' parking ispred.

Kad smo već kod toga, saznah pre neko veče da se u roku od tridesetak sati, četvoro ljudi u Beogradu ubilo. Šta smo postali? Subotica? Ili je već svima svega dosta? Možda su se ubili zbog silovanja političkim kampanjama na TV-u. Možda je u istom trenutku na svim TV stanicama bio Dinkić koji obećava ukidanje svega što je sam nametnuo potlaćenima? I ja bi se zaletela kroz prozor zbog takvog prizora.

A i vi umetnici! Sere mi se i od svih vas. Svakome je ego otišao milion galaksija daleko, a nemate opravdanja za to. Gledam vas. Pušite, pijete i prepucavate se. Raspravljate se, a svi znamo koji je ishod te rasprave. Na kraju će samo jedan od vas da ustane i da ode. Čemu? Provocirate se i namećete svoje mišljenje. Dolazite do ideja koje se ne ostvaruju nikada. Uzimate povelike zalogaje, a ne možete da ih sažvaćete. Ali i ja sam jedna od vas, pa mogu da vas napušim.

I za kraj--- UA PANKERI!

Šavovi (ili:ja samo glumatam zajebanu cicu)

Kada primetiš da slušam Alice in Chains ili Ian Brown-a, palim ti lampice za uzbunu.
Nešto nije u redu.
Trenutna bespomoćnost.
Mrzim kada ne mogu ništa da preduzmem.
Kada sam bespomoćna.
Mrzim sebe.
Mrzim sebe jer sam sklona zaseravanju.
Tragična heroina u nekom tamo filmu kojoj niko drugi nije kriv.
Zurenje kroz prozor. Školsko dvorište.
Vriska dece. Kriva breza se ljulja na prolećnom vetriću.
Proleće.
Prolaze kamioni.
Automobili. Vidi, evo ga! Ne. Nije to ta registracija.
Prolazi vanredni dnevni voz.
Moji su svi odavno prošli.

Onaj momenat kada čuješ suze kako škripe.
Kao da će da isparaju kožu na obrazima.
Onaj momenat kada se treseš i cviliš kao uplašeno napušteno kuče.

Šavovi su toliko puta bili zapeti i na ivici pucanja.

Sada ih čuješ kako se kidaju. Čuješ trenje njihovog raspertlavanja.
Nema ih više. Sve je iscurelo napolje.