Da, znam, obećala sam da će ovaj blog da bude na temu kupovine mog prvog push-up-a sa 25 godina. Ali jebiga, ne stigoh. U stvari, htela sam da ga kupim u četvrtak, ali sam zamalo umrla Ici na rukama, tako da nisam imala dovoljno života u sebi da odem da obavim to. A sada posle četvrtka nemam dovoljno keša u novčaniku za to. I tako u krug. Valjda ću ga kupiti do 26og rodjendana? Ako ne, eto vam ideje za poklon (broj ću da vam pošaljem u inboks, sramota me javno :D). I da, hoću onaj zebrasti što sam videla u Zemunu, za početak.
A šta je tema ovog bloga? Pa ne znam. Zamalo da opet počnem da smaram sa svojom jesenje-zimskom depresijom, i stanjem opšteg neraspoloženja jer sam bolesna i ne mogu da ustanem iz kreveta, a za dva dana imam kolokvijum. Ali ne. Mislim, što bi, kad mogu to da sklepam u dve rečenice i da vam priuštim mnogo manje dosade a ipak da vam predočim u kolikoj sam drami.
Onda sam htela da pišem o sajmu knjiga, ali sam se setila da ove godine prvi put u poslednjih 11 godina nisam bila. S jedne strane to je užas, a sa druge, je ipak dobro jer sam prestala sa nekim bolesnim ritualima, što znači da se menjam. Malo. I nadam se na bolje.
Pa mi je onda palo na pamet da pišem o tome koliko sam postala osetljiva. Dakle JA, velika Jovana koja ima prag bola mnogo veći nego prosečna ženska ( a bogami i muška) osoba ne mogu da izdržim tetoviranje iste slike već drugi put? Mislim jeste ogromna, i jeste tu gomila senke i bojenja, ali ono vrištanje je stvarno sramota. Isidore, izvini :). Sledeći put radimo ruku ili nogu, nema više osetljivih delova tela. Ako ikada ovo završimo i ja to preživim.
Ili možda da se pohvalim da sam konačno skupila muda da se pojavim na Poezinu sa svojim porno-ljubavno-depresivno-paćeničkim pesmama? O da, eto, odlučila sam da mrdnem dupe i da se pustim u literalne vode, kada već umem to da radim. I da vidim kakva će kritika šire javnosti da bude. Užoj se svidja… e sad…
Eto. Ne znajući šta da napišem, napisah sve po malo. I to bez pominjanja onoga koliko sam srećno zaljubljena. Ups! :)
