Mrzim Kotež. Sada je oficijalno. Okej, ima jednu dobru stranu, toliko je dosadan da sam počela zahvaljujući tome da pišem blog, i izazvala oduševljenje mnogih. A nekim hejterima objasnila da nisam retardirana, već da sam u nečemu jako dobra. Kao što je piskaranje.
Mrzim Kotež. Prvo, vruće je do jaja.
Drugo, stan ispod mene žive cigani, koji su pravi cigani u pravom smislu te reči… svadjaju se, vrište i biju se. Ceo dan i celu noć. I to ona njega, a ne on nju.
Treće, autobusi su krš a vozači su ludi. Evo na primer Dzigi (izvini, Tijana, ćale ti je, ali ti najbolje znaš o čemu pričam). Kada Dzigi vozi bus to odma prepoznaš, čak iako ne snimiš ćelavu glavu u prvom momentu. Dzigi vozi najbrže što može gradski krš da ide. Pritom, uvek vozi neke teške kršine, valjda su ovi što dodeljuju vozačima autobuse skapirali koja je manijačina pa su uvalili krševe. Ako nešto tako dodeljivanje autobusa postoji. Svakako, presrećna sam svaki put kada preživim vožnju od tačke A do tačke B.
Četvrto, komarci. Evo baš su ih prskali prošle nedelje, kada je onaj pilot slupao jedan od tih aviona. Taj avion je sigurno bio u akciji spašavanja Koteških starosedeoca od komaraca. Zato se i srušio. Vazdušni prostor Koteža je uklet. Ali stvarno. Kada pogledaš stari plan Koteža (onaj prvobitni, bez ovih divljih naseobina okolo), skapiraš da je u obliku pentagrama. To sigurno nešto znači. Ali da se vratim na komarce. Komarci su sa specijalnim moćima. Razvili su moć upijanja otrova iz aviona i mutiranja u leteće spodobe koje će da te ujedu i naprave veće sranje od onih netretiranih otrovima. Mene je noćas ujeo jedan za kapak. Izgledam kao Kvazimodo. Oko mi je polu-zatvoreno, oteklo, crveno, ne vidim ništa. Uzalud tražim povez za oko. Moraću da otmem nekom piratu. Pravom piratu, ne ovom što snima diskove na crno.
Peto, ubi me insomnija. NE znam da li je to od toga što je ovde vazduh svež. Bez dima, izduvnih gasova, sa čarobnim mirisom lipe i komšinicine muškatle. Možda sam navikla na onu prljavštinu iz 29og Novembra, možda me je taj miris usijanog asfalta i auspuha omamljivao da lakše zaspim. Ovde nema šansi. Vrtim se do četiri, onda kao zaspim, ali sve čujem i osećam, negde sam u magnovenju. Onda se probudim ko navijena u devet. Onda mi se prispava oko šest, i kao legnem, ali je toliko vruće da prosto odustanem. I tako već mesec dana, od kad sam ovde. U stvari dve nedelje, ipak sam dve nedelje bila na moru i spavala ko beba.
Jedva čekam da se vratim u svoj prljavi centar grada. Pozdrav iz pentagramskog naselja.
