Fakultet sam upisala 2005 godine. Što znači da sam zagazila u šestu godinu studiranja. Studiram molekularnu biologiju i fiziologiju na Biološkom fakultetu u Beogradu. Što znači da otprilike završavam fakultet u roku, s obzirom na to da je prosek studiranja mog smera 8 do 9 godina.
Kada sam 2006te shvatila kakav je naš sistem obrazovanja htela sam da napustim faks i ne da upišem neki drugi, ne. Htela sam da prestanem da se školujem i da prodajem voće i povrće na pijaci. Nije meni teško da učim, ja obožavam da učim, volim da imam što više informacija i što veće znanje, i to ne samo iz moje struke. Volim da operišem na svim poljima koja postoje. Dakle, nije mi teško da učim, htela sam da napustim školovanje jer je sistem sranje. Ali, zbog nemogućnosti da nadjem posao sa samo 4 razreda gimnazije ostala sam na faksu iz ogromne ljubavi prema biologiji i velike želje da saznam što više o onome što se dogadja u mom telu svake sekunde.
Obnovila sam prvu godinu dva puta. Zašto? Prvi put sam je obnovila jer sam bila mlada i neiskusna i mislila da uz minimum posvećenog vremena mogu da sve da pokidam izvlačeći se na inteligenciju. Jer sam tako završila i osnovnu i srednju. Ali na faksu to ne ide tako. I to je najbitnija lekcija koju sam naučila na faksu (pored svog matičnog broja).
Drugi put sam je obnovila jer se promenio zakon, a samim tim je povećan uslov za upis sledeće godine, i to nam je saopšteno u septembru. Doživela sam nervni slom i završila na benzodiazepamima.
A onda šok. Pojavljujem se na faksu da obnovim drugi put godinu, a oni kažu: možeš da ostaneš po starom sistemu, ali moraš da završiš do 2013. Ili da predješ na bolonju. Ja kažem: Okej, prelazim na bolonju, jer nema šansi da ću završiti do 2013 po starom.
Uslov za drugu sam dala u junu sledeće godine, ali mi nisu dozvolili da se prebacim na budzet jer sam dva puta obnovila istu godinu. Okej.
Uslov za treću sam opet dala lagano u junu sledeće godine.
Ali. U 3oj (poslednjoj godini po bolonji) smo imali tri brda predmeta i ne zna se šta je bilo teže i za šta je trebalo više vremena odvojiti. Plus, moj fakultet nema svoju zgradu pa se stalno drkamo na relaciji filološki-pmf-botanička bašta-fizički. Sve vežbe su kod nas obavezne jer je to jedini vid prakse. I to je vrlo šturo ali te bar koliko toliko zainteresuje za predmet. Ali izgubiš gomilu vremena trčeći tamo-vamo, plus neke vežbe traju po 7-8 sati, jer prosto tako zahteva eksperiment. Nema se puno vremena za učenje.
Kada smo skoro svi shvatili da nema šanse da sve očistimo i upišemo master, došli su nam sa pričom da je zakon promenjen (opet u septembru ili oktobru) i da smo dužni da obnovimo treću i svi koji nisu na budzetu moraju da plate neke astronomske sume novca. Kao ja na primer. Opet nervni slom, ali ovog puta antidepresivi u kombinaciji sa benzodijazepamima. Ajde, keš i nije bio toliki problem jer su moji roditelji štedeli za to moje obrazovanje, ali mene je više bilo sramota od izgubljenog vremena i… prosto sam pomislila da sam gluperda i da smo svi mi mentoli kad nas jebu kako hoće.
Ovog oktobra su nam došli sa pričom da nam uvode 4tu godinu jer se trogodišnji bečler vrednuje koliko i toalet papir. Okej, s jedne strane, nama koji smo prošle godine obnovili treću su dali bezuslovno sve plus su nas oslobodili nekih finansijskih momenata.
Jedini problem naš sa biološkog je taj što nikada nismo imali damu da se organizujemo za protest. Ja se divim vama filolozima i filozofima što radite to i što ste istrajni. Potpuno vas podržavam i podržavaću vas do kraja. Treba da isterate svoje, i ja bi, ali moji štreberi se nikada neće organizovati. Nije fer. Nije fer tražiti za budzet 60espb. Jer ja znam koliko je mučno dati samo onih 37 za uslov bez budzeta, a kamoli 60. I nije fer to saopštiti svake godine u septembru i oktobru kada ne može ništa da se promeni.
Ovo je moj odgovor na jednu kolumnu od prošle nedelje koju je napisao lajik za studiranje koji misli da sve zna jer je napisao par osrednjih knjižica. Da se razumemo. Ovo nije zato što njega ne podnosim. Ovo je zato što daje lažnu sliku drugima o onome za šta se moje kolege bore.
