Ne mogu još uvek da pišem o Billy Club-u i njihovom nastupu iz dva razloga. Prvi je što to treba da uradim zajednički sa Markom-Efendijom, a drugi je to što mi se još nisu slegli svi utisci.
Mislim, u principu, utisci su pozitivni, najpozitivniji mogući ali opet kao posle svakog gostovanja nekog benda ovde, ja se smorim.
Prvi put sam to osetila kada je bio koncert No Use For A Name-a februara 2009-te. To je bio prvi bend iz Kalifornije koje sam slušala u Beogradu, uživo, još mi je i omiljeni. Bio tada, sada je naravno Billy Club, moraću da menjam tetovažu :D. Zajebavam se. Nego. Bila je zima, Bubamara i ja smo se nalile da bi podnele ceo taj trip tamo i otišle. Pravo u prvi red u tada još uvek ‘Maloj sali SKC-a’. Oni su svirali, ja sam cmizdrela i skakala u prvom redu. Posle sam nešto petljala sa Dejvom (sada već bivšim gitaristom), i sve to se završilo. A ja sam ostala sjebana. Sećam se da sam zvala Bubamaru nekoliko dana uzastopno i cmizdrela u slušalicu. Ona je razumela. Plakala sam jer postoji tamo negde neki svet koji nema veze sa ovim u kome mi živimo. Tamo neki svet gde je pank moguć na sve načine. Tamo neka Kalifornija ili Britanija ili Australija ili Japan, gde vredi živeti. A ne ovo naše.
I prošlo je mnogo koncerata, mnogo bendova, mnogo festivala, mnogo upoznavanja i zbližavanja i nerviranja kada se sve završi i oni odu negde tamo a ti ostaneš ovde. U paklu. U surovoj stvarnosti.
Tako je bilo i sa Billy Clubom. S tim što sam sa njima provela više vremena nego sa bilo kojim drugim bendom. A opet sam provela malo. Oni su matorci, ali su divni. Prvo, neverovatno su medjusobno bliski, štoje najbitnije za funkcionisanje. Drugo, slatki su i pažljivi. Treće, bez obzira na sve, ipak su englezi tako da su s jedne strane beskrajno gadni. Ali—-stalno se smeju. I to je ono što ti najviše prija. Kada se neko smeje i kada je pozitivan. Daje ti pozitivnu energiju.
I onda su i oni otišli. I javili se kada su stigli. I javljaju se često. I kažu da jedva čekaju proleće kada će da dodju opet. I onda ja tako živim od jednog nastupa benda do drugog. I kada se ti nastupi dešavaju i kada provodiš vreme sa tim ljudima, kapiraš da je drugačiji život i svet moguć. I živiš taj drugačiji život u drugačijem svetu dok su tu. I kapiraš da treba da odeš, i da se ne osvrćeš, ali onda pogledaš oko sebe i nešto te ipak drži tu. Neko ko ne može da ode. Ili nešto što ne možeš da poneseš sa sobom. I onda svi oni odu i pozovu te u goste. A ti ostaješ zatrpan u svom bedaku, depresiji i tragediji. Dok ti ne pukne. I dok ne odeš. Ili se ubiješ.
