Volim te noćne vožnje po ravnici. Voziš se. Sve je ravno. Drveće , njive i livade. Po neki znak za ograničenje brzine, poneki putokaz za neko mestašce sa idiotskim imenom.
Malo gledam u drveće, malo u nebo, malo se smejem nekom nazivu nekog mesta na putokazu. Ali najviše gledam u isprekidanu liniju na sredini puta. Ponekad je i puna bela linija, ali retko, ipak je to ravnica. Na radiju se vrti neka muzika. Loša je, ali glas bez lica čita odlomke iz ‘Znakova pored puta’ od Andrića. I to odlomke o noći i zimi i samoći. Sve se uklapa. Ponekad uleti neka dobra pesma, recimo Black od Perl Jam-a. I ona se uklapa u tu noć.
Mi ćutimo. Ponekad se otme neki komentar na reči ili note koje se čuju sa zvučnika. Ali ćutimo. Ne znam o čemu on razmišlja. Kada bih uključila svoje radare, znala bih, ali neću. Neću da mu čitam misli. Neka ih misli na miru. Imam i ja svoje.
Gledam u isprekidanu belu liniju i suzdržavam se da ne vrisnem. Ne zbog njega. Zbog njega se nikada ne suzdržavam. Zbog celog sveta. Jer bi to bio zverski vrisak. Došao bi vam kraj pre 21.og decembra. Nisam besna, nisam ni tužna. Nemam ni jednu negativnu emociju u sebi. Ali sam preplavljena raznim drugim utiscima i osećajima i pretresanjima prošlosti.
Moj život je tek počeo. Pre par meseci. Nisam živela pre toga. Nisam osećala pre toga. Bila sam jo-jo. Život mi nije išao. Bila sam grozna prema svima. A nije mi u prirodi da budem grozna.
Moj život je počeo kada više nisam imala ništa da izgubim. Onog trenutka kada sam se eto tek tako nekome otvorila bez ikakvog predumišljaja da će da me odbaci ili prihvati. Bilo mi je tako svejedno. Bila sam ja. Prihvati me ili odbaci. Samo nemoj da me foliraš.
On drži jednu ruku na volanu, a u drugoj ruci mu je moja ručica. Steže me, toliko da mi trne ruka zbog prekida cirkulacije, ali mi prija. Prija mi jer me drži u svakom smislu. Ponekad mu pogledam profil. Gleda u put i misli.
Nastavljam da gledam u isprekidanu belu liniju, i ulazimo u neko naseljeno mesto, i na banderama su svetleći ukrasi. U obliku pahulje ili zvezde ili zvona. Mislim na te novogodišnje čarolije i muči me prolaznost života. Muči me pitanje koliko vremena još imamo.
Muči me to što ponekad stvarno moraš da paziš šta želiš. Meni se dogodilo. Ispunilo. Sećam se nekih svojih besomučnih sedenja na pločicama na podu od kupatila, kada sam želela da se sve promeni. Da mogu strejt. Da mogu bez nervoze. Bez panike. Bez ludila koje samoj sebi pravim. Niko mi nije bio kriv. Želela sam da se pojavi neko ko može da istrpi moje ludilo, i da mi bude support dok se oporavljam od onoga što sam mislila da je život. A opet da mi odgovara i da ne ludim od njega (ili nje).
Pod naletom hormona i energije koju mi prenosi svojim prstima, počinjem da se ježim. Osećam da sam cela nakostrešena.
Čini me srećnom. I kad ćuti i kad se smeje. I kad brblja.
I nije bitno ko je. Nije bitno koliko ima godina. Nije mi bitno da li će neko da zna ko je on ili ne. Nije bitna prošlost ni budućnost. Nije bitno ništa što je pre zadavalo tolike brige i toliko zaletanja glavom u zid. Bitno je ovo sada. Ovaj trenutak. Srećna sam samo zato što je to. Kao nikada pre. I nema napada panike. Nema previše negativnog ludila. Samo on i ja i naš svet.
Vide se svetla. U Beogradu smo. Pušta mi ruku. Gleda me. I vidim da sam mu ipak intuitivno pročitala misli i odgovorila na sve dileme. Bliskost.
