уторак, 24. јануар 2012.

Proleće je... u septembru (septembar 2011)


Da nema opalog kestenja po parkovima i žutog lišća i kalendara kao opomene, ne bi imala pojma da dolazi jesen.
Jesen je nekako simbol depresije, najava zime. I taj novembar koji toliko mrzim je na jesen. I ispitni rok koji toliko mrzim je na jesen. 
Po meni, nije zima i sneg i decembar kraj godine. Jesen je kraj godine. Kraj jednog ciklusa. Krug se zatvara i počnem da premotavam film šta se sve desilo od septembra do septebra. I onda kreće depresija, pa hladnoća, kaputi. Natovariš se i sve te stvari su ti preteške. Mrzim farmerke i čizme i rukavice. Sve to mi je teško da nosim na sebi. Počnem intenzivno da slušam No Use for a Name i da plačem svaki dan. Zatvaram se u sebe i u gajbu i možda se do proleća dva puta maknem, recimo… u Underworld.
Ali OVA jesen koja dolazi je nekako prolećna. Vesela muzika. Ponašam se potpuno sumanuto za jesen. Znači, nije jesen. Ja sam vesela. Smejem se sama sa sobom. Vrtim film, da. Ali nekako… završila sam jedan krug pun patnje. Zatvorila sam ga zauvek. Ulazim u potpuno novi ciklus, a stari je zapečaćen za sva vremena. I neće se ponoviti ove jeseni. Ove ne.
Ove jeseni, pardon, proleća se budim sa osmehom na licu. Šetam se po parku. Šetam se Bulevarom. Puštam ljude u svoj život. Otvaram se. Konačno. I sve je super i svi su super. I tu je on. Tek tako i neplanirano. I što je najjače, isto tako se oseća. Otvaram ga. Uživamo u svakom najsvetlijem danu. Poklopili smo se i skapirali. 
I po prvi put, neko razume mene i moja ludila. I po prvi put mogu sve, bez blama. Nema suzdržavanja, nema previše razmišljanja, nema prošlosti, nema budućnosti, samo ovaj trenutak.
Prajsles trenutak. Svaki je savršen. Svaki momenat je uživancija. Na suncu, na mesečini, u parku, u sobi, na klupi ili u krevetu. I zalasci i svitanja. Nikada nije bilo lepše.
Malo sam se usrala od svega toga, priznajem. Ali ni ne razmišljam previše.