Ceo dan se borim sama sa sobom da li da počnem da pišem ili da ne pišem blog. Ili kao da ipak napišem priču ili pesmu,ili da spalim svoj roman (prethodno da ga ritualno odštampam, pa tek onda ritualno spalim), jer mi je sve prekurčilo. Jer iskreno, nisam sigurna da ću ovim dobrom išta pametno reći. Što za neke moje čitaoce može da bude razočarenje jer su navikli na mene vickastu, dovitljivu i uvek spremnu da se našali na sopstveni račun.
A ceo dan se borim sama sa sobom. Sa svojom mržnjom i ranjivošću. Sa time da li da oteram sve u kurac ili da dozvolim sebi da se raspadnem. A u stvari ćutim. Ćutim dok me milion osećanja kida iznutra. Milion vrsta emocija. Imam kolaps sinapsi trenutno, jer ne mogu da se izbore sa kontradiktornostima koje hemija stvara u mom mozgu.
Osećam bes. a) Prema klinkama (i realnim i onim starijim ali nikad sazrelim) na fejsu koje mi užasno idu na živce svojim nekim sumanutim nametanjem, i prema samoj sebi što neću da ih izbrišem jer ipak volim sve kompletno da ih u toku mojih seansi sa Bubamarom izogovaram. b) prema ekipi sa faksa jer samo o faksu pričaju, nekada smo imali tonu tema za razgovor a sad ko o čemu oni o tome-zaključak i sa tim ljudima sam izgubila hemiju ili su oni izgubili život na konto faksa c) prema prepiranju oko parade ponosa d) prema zaštitnicima životinja-ja volim da jedem meso i ja tebi ne serem što ti ne voliš e) prema sebi, jer koliko god da glumim nadrkanost, izuzetno sam patetična f) opet prema sebi, jer javno priznajem da sam folirant
Osećam tugu. Ovo neću pod abc jer nije u redu da svrstavam svoje razloge za tugu u teze. Danas mi je umro omiljeni stric. U maju mi je umrla baka. Pre sedam dana Snežin ćale koji je bio car. Ljudi nestaju. I smrt je odvratna stvar. Neminovna je a ne možeš za ceo život da se navikneš na nju.
Osećam drugu vrstu tuge. Ovo je previše patetično, pa neću da detaljišem, pretvoriću sebe u vašim očima u jednu odvratnu debelu slinu. Ali, kažem osećam još jednu tugu. Zbog nedeljnog jutra. Bez.
Osećam ljubav. Prema Matiji koji iz jebene Švedske pokušava da mi popravi raspoloženje a ja kao svaka nezahvalna razmaženština ga leram i neću da pričam s njim. I prema njemu. Ali to već ne umem niti da objasnim niti da definišem, i sada već počinjem da se pitam, da li mi je trebalo u životu da toliko odlepim. U nekom od prethodnih blogova sam bila vrlo izričita da ne volim muškarce i da ih samo koristim za sopstvene potrebe. I eto ti ga sad. Šta sad? Imam utisak da me nešto kida iznutra kada nije prisutan, a opet to sve nestaje kada je tu.
Osećam glad za slatkišima i svime ostalim, a opet moje telo vapi za treninzima, na koje nikako da krenem. Rekla sam od petnaestog, bićete blagovremeno obavešteni da li sam ispunila to.
I moram da prestanem da pušim. Pod hitno.
Rekoh, ništa pametno, ovim dobrom. Odoh po bromazepam.
