Moja dijagnoza (nezvanična) je hronična kriza identiteta; Hronična kriza nediplomiranja; Hronična kriza zaljubljenosti. Moja zvanična dijagnoza… bolje da ne znate. Nećete hteti više da se družite sa mnom. Ma koliko da ste kul, što se tiče mentalnih bolesti, svi ste puni predrasuda. Ja kad vam kažem!
Okej, na to nediplomiranje iz oktobra u oktobar smo svi nekako navikli. Prosto, bila sam lenština pre, tolika lenština da moje sadašnje vanzemaljske štreberske moći, koliko god da su jake i super ne mogu to da nadoknade. Plus mi je malo muka od svega i plus starenjem moždane ćelije umiru i neobnavljaju se, plus nerviranje oko mentola plus … ipak je to Biološki fakultet koji je gori od robije, pakla, robovlasništva i kanalizacije zajedno. Pa onda se svaki student Biološkog faksa po PS-u oda nekom poroku, alkoholu, gudri…. lekovima. Ja sam na lekovima, ali to je zbog one zvanične dijagnoze. A zvanična dijagnoza je zbog Biološkog faksa i Goropandze koji su mi pet godina kidali živce u tandemu. Ponekad i na alkoholu. Droge ne konzumiram. Koji će mi kad ih dobijam legalno u vidu lekova.
I te krize identiteta su povezane sa tim. Odnosno. Ne znam gde sam. Ne znam da li uopšte više želim da postanem molekularni biolog i fiziolog. Ne znam da li je to moja profesija. Okej, znam svašta i zbog toga sam navukla mnoge strahove i preležala sve bolesti uključujući i lupus i epilepsiju (čista psihopatologija, ništa stvarno), i mnogo sam kul kada ljudima pričam o tome jer oni o tome nemaju pojma, a ja znam sve. Izem ti. Trebala sam da studiram novinarstvo.
A moja zaljubljenost je posebna priča. Nisam ni znala da se tako ponašaju zaljubljene osobe. Pa to je potpuno ludilo. Okej, bila sam i pre zaljubljena, ali to je bilo više ono, teranje, zaljubi se jer su svi zaljubljeni. Ono sa Goropandzom ne računam, jer od silnih užasa nisam ni mogla da osetim koliko sam se zaljubila. Ovo je sad kao for real. Čestitam Jovana, sa 25 godina. Okej. Nikad nije kasno. Ali, majku mu, imaš 25 a ponašaš se ko da imaš 13. Kačiš tamo neke martinke u paru na fejsbuku. Trinaest godina! Tinejdzerka. Pa onda inhaliram mirise iz posteljine u kojoj smo spavali zajedno. Onda mi keva kaže da je vreme da je promenim, a ja uporno odbijam, ali onda skapiram da je stvarno krajnje vreme, i da ne treba da brinem, spavaće on i u novoj posteljini. Pa je promenim, pa mi bude žao. Ali imam majice. Onda njuškam te majice kao jebeni dzanki u krizi. I tako održavam svoju bolesnu potrebu za nekim do sledećeg vidjenja. Pa onda čitam porukice iznova i iznova. I sve vreme slušam tu muziku koja potseća na njega. I svako jutro me probudi njegova porukica, a ja mjaučem po krevetu i kezim se. To se inače nikada ne dešava od sabajle. Uglavnom sam mrgud kad se probudim. Sada se kezim i pre prve kafe.
Baš sam bolid, je l’ da? :D
