SAJSITE (januar 2012)

Dakle, pre jedno dva tri dana sam na fan pejdzu Sajsi MC ugledala post nekog dečka, koji je pomenuo spornu emisiju i šta se u njoj desilo. Niko nije to izvalio dok se nije u celu priču uknjučio Poezin i organizovao protest (još uvek ne znam na koji način je taj protest sproveden). I to je kul. Podrška koleginici pesnikinji pre svega koja je mnogo veliki car. Onda se tu uključio Yellow cab, Trablmejker itd. I to je i dalje kul.

Prvo, pošto je nama srbima (namerno je malo s) u krvi sklonost ka  nerazumevanju i izvlačenju iz konteksta, prvo moram da se ogradim i da kažem da Ivanu Rašić lično poznajem, mnogo je gotivim, velika je carica i VELIKI mi je uzor.

Ogradjujem se zato što je i sama sporna emislija ‘napala’ Ivanu zbog teksta pesme, koju nisu ili nisu slušali do kraja, ili su mnogo glupi (što je veća verovatnoća) upravo zbog izvlačenja iz konteksta.

Zašto ja pišem blog na ovu temu? Za razliku od svih vas ne da bih se šlihtala Ivani (uzgredbudirečeno šlihtanje kod Ivane ne prolazi, malo ste se zajebali), već da bi vas napušila. Mentoli jadni. Retardirani. Svaka čast Poezinu i svim ostalim medijima i ljudima koji podržavaju Ivanu i seru po onom govnu od emisije. Ali vi ste takvi srbi. I tako ste jadni. Pa vama je to poslužilo kao razlog da lečite svoje komplekse i da se prepucavate ko je pametniji oko jedne proste činjenice, koje smo svi svesni. Ali svako mora da se napravi pametan. Činjenica je da su Ivanu iz neznanja i svoje gluposti ubacili tamo gde ne pripada. I svima nam je bezveze zbog toga, neki su čak i besni. Ali stvarno nema potrebe da razvijate to dalje, jer samo dajete utisak da ste glupi. Gluplji čak i od one seljanke Olivere Kovačević koja svoj provincijski naglasak ne može da izbaci iz govora iako toliko dugo boravi u Beogradu.

A znate zašto ste još gluplji? Prvo-Zato što Ivanu baš zabole njeno tirkizno mudo ko i šta sere po njoj, zato što nije iskompleksirana kao većina vas. Drugo-nećete ispasti pametniji ako vam to služi da nekome nešto natrljate na nos jer vam se ukazala prilika i nećete reći ništa novo, jer činjenica ne može da se promeni vašim bogatijim vokabularom.

A vi svi što se busate u grudi oko nepravde ste u stvari jedna velika isfolirana bahata Tifani, samo na malo drugačiji način.

Duvajte, Sajsite, Pušite, Blajvajte meni moj veliki ženski literalni kurac. 

bele isprekidane linije (priča)

Volim te noćne vožnje po ravnici. Voziš se. Sve je ravno. Drveće , njive i livade. Po neki znak za ograničenje brzine, poneki putokaz za neko mestašce sa idiotskim imenom. 

Malo gledam u drveće, malo u nebo, malo se smejem nekom nazivu nekog mesta na putokazu. Ali najviše gledam u isprekidanu liniju na sredini puta. Ponekad je i puna bela linija, ali retko, ipak je to ravnica. Na radiju se vrti neka muzika. Loša je, ali glas bez lica čita odlomke iz ‘Znakova pored puta’ od Andrića. I to odlomke o noći i zimi i samoći. Sve se uklapa. Ponekad uleti neka dobra pesma, recimo Black od Perl Jam-a. I ona se uklapa u tu noć.

Mi ćutimo. Ponekad se otme neki komentar na reči ili note koje se čuju sa zvučnika. Ali ćutimo. Ne znam o čemu on razmišlja. Kada bih uključila svoje radare, znala bih, ali neću. Neću da mu čitam misli. Neka ih misli na miru. Imam i ja svoje. 

Gledam u isprekidanu belu liniju i suzdržavam se da ne vrisnem. Ne zbog njega. Zbog njega se nikada ne suzdržavam. Zbog celog sveta. Jer bi to bio zverski vrisak. Došao bi vam kraj pre 21.og decembra. Nisam besna, nisam ni tužna. Nemam ni jednu negativnu emociju u sebi. Ali sam preplavljena raznim drugim utiscima i osećajima i pretresanjima prošlosti.

Moj život je tek počeo. Pre par meseci. Nisam živela pre toga. Nisam osećala pre toga. Bila sam jo-jo. Život mi nije išao. Bila sam grozna prema svima. A nije mi u prirodi da budem grozna.

Moj život je počeo kada više nisam imala ništa da izgubim. Onog trenutka kada sam se eto tek tako nekome otvorila bez ikakvog predumišljaja da će da me odbaci ili prihvati. Bilo mi je tako svejedno. Bila sam ja. Prihvati me ili odbaci. Samo nemoj da me foliraš. 

On drži jednu ruku na volanu, a u drugoj ruci mu je moja ručica. Steže me, toliko da mi trne ruka zbog prekida cirkulacije, ali mi prija. Prija mi jer me drži u svakom smislu. Ponekad mu pogledam profil. Gleda u put i misli.

Nastavljam da gledam u isprekidanu belu liniju, i ulazimo u neko naseljeno mesto, i na banderama su svetleći ukrasi. U obliku pahulje ili zvezde ili zvona. Mislim na te novogodišnje čarolije i muči me prolaznost života. Muči me pitanje koliko vremena još imamo.

Muči me to što ponekad stvarno moraš da paziš šta želiš. Meni se dogodilo. Ispunilo. Sećam se nekih svojih besomučnih sedenja na pločicama na podu od kupatila, kada sam želela da se sve promeni. Da mogu strejt. Da mogu bez nervoze. Bez panike. Bez ludila koje samoj sebi pravim. Niko mi nije bio kriv. Želela sam da se pojavi neko ko može da istrpi moje ludilo, i da mi bude support dok se oporavljam od onoga što sam mislila da je život. A opet da mi odgovara i da ne ludim od njega (ili nje).

Pod naletom hormona i energije koju mi prenosi svojim prstima, počinjem da se ježim. Osećam da sam cela nakostrešena.

Čini me srećnom. I kad ćuti i kad se smeje. I kad brblja.

I nije bitno ko je. Nije bitno koliko ima godina. Nije mi bitno da li će neko da zna ko je on ili ne. Nije bitna prošlost ni budućnost. Nije bitno ništa što je pre zadavalo tolike brige i toliko zaletanja glavom u zid. Bitno je ovo sada. Ovaj trenutak. Srećna sam samo zato što je to. Kao nikada pre. I nema napada panike. Nema previše negativnog ludila. Samo on i ja i naš svet.

Vide se svetla. U Beogradu smo. Pušta mi ruku. Gleda me. I vidim da sam mu ipak intuitivno pročitala misli i odgovorila na sve dileme. Bliskost.

jesam Zmaj? (januar 2012)

Meni je inspiracija ostala u 2011. Mislim nije, ali sve o čemu bih pisala mi je nekako neprikladno za blog. 

Palo mi je na pamet da pišem o Brajuškoviću (profesoru Osnova Molekularne Genetke), ali dovoljno je samo reći da je skraćenica imena njegovog predmeta OMG i to je dovoljnio. Šizofreni ludak.

Pa onda o tome da mi je opet jedan od drugova iz srednje izboden nožem. Ovaj je preživeo, za razliku od Stefana :(. Ali sam se istraumirala. Ali neću o tome, previše je mračno i ko zna gde bi me odvelo. I mene i vas.

Ne mogu da pišem ni o kakvim spoljašnjim dešavanjima, jer me ništa ne fascinira. Jedino da pišem o stepenu boleštine ovih sa Prve i njihovim rijalitijima i serijama, ali morala bih nešto od toga da pogledam. A za to nemam stomak.

Ili o nebašiznenadnom povampirenju monstruma iz 29og… ma neee. Glupo je.

Pišem o svom Zmajstvu. Matija bi sada rekao: ti si oduvek bila Zmaj. Ma jesam. Bar onima koji me kapiraju. Ali sebi nisam. Nije to kao-bila sam neuspešna. Okej ima i toga, naravno. Sada sam kao postala mnogo velika faca jer prozivam sa one male bine. Može mi se, to je jasno. Ne mislim ni zbog toga da sam Zmaj. Ne mislim ni da sam zmaj zato što sam se latila šivenja i prekrajanje i skapirala da imam talenat za to.

Zmaj sam zato što sam konačno skapirala da to sve mogu. Inače bi i dalje sve te pesme i svi ovi tekstovi blejali na hard disku bez ikakve svrhe. Sve te farmerke i jakne bi bile pre ili kasnije nekome poklonjene umesto prepravljene. Sva moja histerija bi se kuvala u meni dok jednom mesečno ne odlepim i ne izvrištim se na mamu ili ćaleta, jer su mi najbliži.

Zmaj sam jer uspevam da nateram proleće da dodje u septembru i da se zadrži do sada i još duže. 

Zmaj sam jer sam skapirala da najlakše biti vuk samotnjak i da to nije toliko kul. Skapirala sam da sam se iza te svoje samoće samo skrivala i bila pička (dizvinete).

Zmaj sam jer konačno uživam u tome što NISAM sama. E zbog toga je sve ovo ostalo dobilo svrhu.

čekajući recenziju o nastupu Billy Club-a... (decembar 2011)

Ne mogu još uvek da pišem o Billy Club-u i njihovom nastupu iz dva razloga. Prvi je što to treba da uradim zajednički sa Markom-Efendijom, a drugi je to što mi se još nisu slegli svi utisci. 

Mislim, u principu, utisci su pozitivni, najpozitivniji mogući ali opet kao posle svakog gostovanja nekog benda ovde, ja se smorim.

Prvi put sam to osetila kada je bio koncert No Use For A Name-a februara 2009-te. To je bio prvi bend iz Kalifornije koje sam slušala u Beogradu, uživo, još mi je i omiljeni. Bio tada, sada je naravno Billy Club, moraću da menjam tetovažu :D. Zajebavam se. Nego. Bila je zima, Bubamara i ja smo se nalile da bi podnele ceo taj trip tamo i otišle. Pravo u prvi red u tada još uvek ‘Maloj sali SKC-a’. Oni su svirali, ja sam cmizdrela i skakala u prvom redu. Posle sam nešto petljala sa Dejvom (sada već bivšim gitaristom), i sve to se završilo. A ja sam ostala sjebana. Sećam se da sam zvala Bubamaru nekoliko dana uzastopno i cmizdrela u slušalicu. Ona je razumela. Plakala sam jer postoji tamo negde neki svet koji nema veze sa ovim u kome mi živimo. Tamo neki svet gde je pank moguć na sve načine. Tamo neka Kalifornija ili Britanija ili Australija ili Japan, gde vredi živeti. A ne ovo naše.

I prošlo je mnogo koncerata, mnogo bendova, mnogo festivala, mnogo upoznavanja i zbližavanja i nerviranja kada se sve završi i oni odu negde tamo a ti ostaneš ovde. U paklu. U surovoj stvarnosti.

Tako je bilo i sa Billy Clubom. S tim što sam sa njima provela više vremena nego sa bilo kojim drugim bendom. A opet sam provela malo. Oni su matorci, ali su divni. Prvo, neverovatno su medjusobno bliski, štoje najbitnije za funkcionisanje. Drugo, slatki su i pažljivi. Treće, bez obzira na sve, ipak su englezi tako da su s jedne strane beskrajno gadni. Ali—-stalno se smeju. I to je ono što ti najviše prija. Kada se neko smeje i kada je pozitivan. Daje ti pozitivnu energiju.

I onda su i oni otišli. I javili se kada su stigli. I javljaju se često. I kažu da jedva čekaju proleće kada će da dodju opet. I onda ja tako živim od jednog nastupa benda do drugog. I kada se ti nastupi dešavaju i kada provodiš vreme sa tim ljudima, kapiraš da je drugačiji život i svet moguć. I živiš taj drugačiji život u drugačijem svetu dok su tu. I kapiraš da treba da odeš, i da se ne osvrćeš, ali onda pogledaš oko sebe i nešto te ipak drži tu. Neko ko ne može da ode. Ili nešto što ne možeš da poneseš sa sobom. I onda svi oni odu i pozovu te u goste. A ti ostaješ zatrpan u svom bedaku, depresiji i tragediji. Dok ti ne pukne. I dok ne odeš. Ili se ubiješ.

Push.Up. (decembar 2011)

Oni koji me malo duže i bolje poznaju, znaju da volim da se sprdam sa svojim izgledom. Odnosno sa time kako sam gradjena. Ne, nisam jedan od onih koje mrze svoje telo, mislim da je to svima odavno jasno, i odavno sam prihvatila da sam to ja i da to ne može da se menja ma koliko smršala ili vežbala ili šta god, tako sam gradjena a gradja se ne menja. Meni je izuzetno smešno to što imam ogromne boobs, a nemam dupe. I smešno mi je što kad kupujem majice i dukseve i gornje delove uopšte, moram da kupim L, a za pantalone, suknje, itd.. uvek kupujem S ili čak XS. Znači- jedino imam boobs. 

E sada, neki otkidaju na to. Kada kažem neki, to su tipovi, jer je to klasična porno gradja, samo prirodna, jer pornićarke uglavnom furaju silikone. I okej. To je super. Ali pre neko veče sam postigla neverovatan procenat zurenja i bezobraznih pogleda. Zašto? Zbog push-up-a.

Realno, nikad se nisam ložila na nošenje push-upa, jer ionako imam i previše toga svega tu. Pa sam ceo život nosila sportske topiće, ili eventualno u specijalnim prilikama obične bruseve bez ikakvih podupirajućih efekata. Nije da se stidim, ponosna sam na ovo što posedujem, nego, ono… navikla sam tako. Nikada mi nije za ovih 25 godina palo na pamet da budzim sise. Do sad.

Šta se desilo? Bila sam sa dečkom u Zemunu pre jedno mesec dana. Tražili smo neke krpe za mene. To je onaj period kada sam pizdela jer je sve preskupo i odvratno. E on je krenuo sa mnom da mi smiruje živce jer je izvalio da sam pred komletnim nervnim slomom. I upadnemo na bazar Zemunski i pravo naletimo na štand da brusevima, gaćicama, korsetima itd. I sad, pošto se oboje ložimo na te zebraste, leopardaste i ostale šare, zapadne nam za oko neki zebrasti brus. I kao aj da probam. I tako ja prvi put probam push-up brus. I odlepim na to kako mi stoji, ali tada nisam bila u fazonu da ga kupujem, jer sam mislila da će da me prodje, kao što me sve prodje. 

Ali, nije me prošlo. Prvo, slika mene u ogledalu sa tim nabudzenim sisama meni nije izlazila iz glave, a ni mom dečku, pa se to pretvorilo u svakodnevnu raspravu o tome kada ću da kupim taj brus. I u petak popizdim i odem u Zemun i kupim ga.

I u subotu odradim test. I na svom dečku i na oko hiljadu ipo drugih tipova. Za ovog mentola sam znala da će da odlepi, u kranjem slučaju, on me i nagovorio da ga kupim. Nego smo se spremili i krenuli na neki cert. Ja se nisam nešto spremala, obukla sam samo šorc, nadkolenice i gore duks koji sam dovoljno otkopčala da se vidi ta zebrica i sve što kipi iz nje. I? Svi su zevali u mene. Čak i ribe. Srela sam par ortaka koji su mi se na kraju izvinjavali što zevaju kao sumanuti, ali prosto ne mogu da skrenu pogled. Kao u reklami za Amstel. Pokušavaju da gledaju u drugom pravcu, ali ne ide, stalno ih vuče nešto na moj dekolte. 

Znači, mislija uspela. Test odradjen i potvrdjen. To veče sam podelila više flajera nego ikada u životu. Nisam morala da jurim ljude i da im uvaljujem papiriće, nego su sami pružali ruke ka meni. Mislim da ću kupiti još par komada push-up-ova. Da imam. Da se nadje :)

tags #oprema #kecanje #zima #sneg (novembar 2011)

Postoji više razloga za kecanje na javnom mestu. Od tih više ću da izdvojim tri. Pod a)nema se gde, b)ima se gde ali vas lože prolaznici i c)ima se gde ali ste pijani i vraćate se iz kluba u sred noći ili u rane jutarnje sate i uhvatio vas je neizdrž.

Postoji više mesta za tucanje na javnom mestu. To su: kola, klupe, zidovi (seks u stojećem stavu), trava, žardinjere, zemlja, pa onda oni veliki egzibicionisti praktikuju bazene, Adu,…itd. Sve ovo se uglavnom dešava na Zvezdari (u šumi), na Košutnjaku (opet u šumi), na topčideru (ja lično preferiram onaj jedan parkić tamo), ili bilo koje mračno mesto gde mogu da se parkiraju kola i skinu gaće.

E sad. Leti kecanje u javnosti ne predstavlja nikakav problem. Obućeš suknjicu, i gaćice ili bez gaćica ukoliko je baš vruće. I kad te uhvati neizdrž, zadigneš suknjicu, saviješ se i problem rešen. Zimsko kecanje je problem. Za njega je curama potrebna posebna oprema.

Možda i ne. Možeš da navučeš na sebe gaće, dugačke čarape, soknice, cokule, jednu majicu, drugu majicu, duks… la la la… ali dečko će da ti se smori dok poskida sve sa tebe, a to njegovo smaranje može da rezultira padom ‘raspoloženja’.

Ovo su upustva kako da se sve to izvede mnogo lakše a da se pri tom ne smrzneš. Što se tiče gornjeg dela, on u principu i ne mora da se skida, tako da gore možeš da obučeš šta hoćeš. Samo jedan mali tip: bez brusa, lakše je za manevrisanje. Donji deo. Obavezna je suknja, kakva god. Možda je čak i bolja dugačka jer je zima, ali ja ne nosim dugačke suknje. Ispod suknje idu gaćice. Mogu obične, ali preko njih da se navuku biciklističke ili bokserice, ili da odma sebi skratiš muke i obučeš malo deblje i duže bokserice. E sad, čarape. Postoji više rešenja. Prvo i najjednostavnije su samodržeće. Ali one su mnogo tanke. Tako da možeš da obučeš dva para jedan preko drugog (providne i preko njih mrežaste, primer). Mada, ja sam baš pre neki dan našla vunene samodržeće koje idu skroz do gore, taman dosežu do tih bokserica ili čega god. A vunene se najtoplije, a sada ih ima na raznim mestima da se kupe. druga varijanta su halteri. Ja haltere gotivim ali su smor za stavljanje i nošenje, ali sad, sve zavisi ko šta i kako voli. Mislim, meni su halteri više za neku sobnu varijantu, nego za ovu javnu i uglavnom brzinsku. I na kraju:obuća. To ne znam, ja imam dva para patika i dva para čizmi, i sve to je ravno i bez štikle itd. Postoji varijanta, ukoliko se dešava akcija savijanja preko haube da se obuju malo više štikle, ukoliko je vaš dečko viši od vas. Pa da se dovedete u istu ravan.

E pa. Srećno :)

UF. zima (novembar 2011)

Dodje tako zima i ja postanem lenja. 

Moram da nadjem bolje mesto za svoj blog, recimo Blogger. Jer kada dodjem na ovaj Tumblr, počnu da me spopadaju ostali blogeri sa svojim fenomenalnim fotkama. Jer ovo govance je blog u slici a ne u reči. A ja volim da skupljam slike. Različite. I onda krenem tako da pratim milion blogera ovde samo zbog sličica. I dok se okrenem prošlo dva sata. Za to vreme sam mogla da copy/paste-ujem sve tekstove na bloger… ali ne. I eto me na početku. I na isom mestu. 

Moj prostor je manje-više uredan. Jer koliko mogu da napravim brlog od svoje sobe niko ne može. Ali sad je uredno jer ima više mesta. Osim što… iz ormana vire kaiševi, marame, rukavi od majici, nogavice od helanki… itd. Mrzim. ali MRZIM da raspremam orman. Zašto? Zato što znam da se ni jedne jedine stvari neću rešiti, nego ću samo da prepakujem sve i za dva dana će opet sve krenuti da se smandrljava na sve strane, jer će me sledeći put mrzeti da majicu spakujem, nego ću samo da je zavrljačim na gomilu. Inače, mislim da sam jedina osoba svoje generacije koja čuva i i dalje nosi stvari iz srednje, pa čak i iz osnovne. Jebiga. Ne baca mi se i ne poklanja mi se. A ionako su bolje od onoga što se sad proizvodi. 

I da, prošao je još jedan vikend bez izlaska sa gajbe. Ali ceo. Ubedljivo. Od petka popodne, od kad sam se vratila od Ice sa tetoviranja, nisam mrdnula. A htela sam u petak da odem u Bigz. Bila su čak dva koncerta na kojima sam mogla da budem, ali nisam. Zašto? Vrlo jednostavno. Bila je magla. I plašim se lifta. Okej, maglu bi mogla da zanemarim, ali ni mrtva se ne bi sama vozila bigzovskim liftom. A nisam bila sposobna da idem peške na 6ti sprat. A niko nije pritekao Gospodjici u pomoć.

I dodje mi stvarno da ne izadjem do marta sa gajbe. 

Ali šta me ne mrzi. Ne mrzi me da se farbam na svakih nedelju dana. Ne mrzi me da lakiram nokte svaki peti dan. Ne mrzi me da pravim kolače. Ne mrzi me da kuvam. Ne mrzi me da učim. 

Ne mrzi me da pišem. Pišem svaki dan. I imam sve više i više inspiracije. I za poeziju i za prozu. I bukvalno držim svesku na polici iznad kreveta, jer se budim u sred noći sa idejama. Nešto mi se desilo.

Ne mrzi me da sviram. Oh, da. Uhvatila sam se bass-a posle 100 godina. Sa Miladinom u Bigzu. On je cepao bubanj, ja bass i odsvirali smo par pesama od Morphine-a. Kao da sam ga juče svirala. Eto još jedne opsesije. 

Vidimo se sledeće nedelje sa novim opsesijama. Možda na Bloggeru. Mada, čisto sumnjam. Jedino, ako neko hoće to da uradi umesto mene…? Neko? mnjau… u stvari: grok grok :)

Stidljiva (novembar 2011)

Stvarno jesam. Znam da to tako ne izgleda i da će neki da budu u fazonu: vidi je ova što skače u šutke, privodi pevače i basiste a neretko skače i na sam stejdž za vreme koncerta. Prvo ja ne privodim, privode oni mene, mada znam da sam u nečijim očima napast, ali jebe mi se. Drugo, to za šutke i prve redove i sve ostalo na koncertima je pod adrenalinskim šokom. I to nije moje. To je obožavanje tudjeg dela.

Stidljiva sam kada se radi o meni i onome što ja radim i stvaram. Pa jebemmu, ja i na ispitu, ma koliko da sam spremna za isti, crvenim i tresem se ko prut. A tu je samo profesor i niko drugi. Verovatno sam zato batalila upisivanje glume posle 8 godina priprema. Mali uplašeni miš. A onda me baciše u Zmajevo gnezdo.

Konačno sam nastupila na Poezinu. Mislim, konačno sam posle toliko godina piskaranja svega i svačega se popela negde i sve to rekla naglas nekim ljudima koje čak ni ne poznajem. Što se tiče pesama mislim da sam početnik. Ali isto tako s obzirom na to koliko kidam prozu, mislim da sam talenat i da će svaka sledeća biti bolja. Samo ako nastavim da se cimam koliko sam se cimala sa prozom.

I eto. Desilo se da su me pozvali na Poezin i ja krenem da se spremam sinoć i da se dvoumim i Ivana mi pošalje poruku da će da dodje ako dodjem ja. A i znala sam da nikada neću oići ako ne odem sada. I odem. Prvo sam bila u fazonu ‘okej, videću kakva je ekipa, kako sve to izgleda, kakvi su drugi slemeri, kakav im je fazon, i ako se userem, bežim, neću ni da nastupim’. Ali me Milan zajebe i izproziva me treću da nastupim. Mislila sam da ću da se onesvestim. Ne zbog prozivanja, znam ja svima da izadjem na kraj, i taj verbalni sukob je moj teren. Nego sam se usrala od treme. Držim one papire i čitam to moje što pišem i vidim kako mi se papiri tresu u ruci i osećam kako mi drhte kolena, ali kontrolišem svoj glas da se što manje trese. Usrala sam se. Usrala sam se. Sišla sam sa stejdza, i prvo mi je Tijana rekla da je bilo odlično. A onda jedan po jedan ili jedna po jedna… ljudi su počeli da mi prilaze i da mi govore kako sam sjajna. U jebote. Stvarno?

I tako. Kako je vreme prolazilo, ja sam krenula sa svima njima da pričam i svi su se zapanjili što mi je to bio prvi nastup, jer sam bila profi… U jebote. Stvarno? Došla je i Ivana… i tako. 

Meni su svi oni šibnuli ego u daleku galaksiju, a ja sam dobila vetar u ledja da nastavim. Sa svojim porno-patetično-ljubavno-nadrkanim pesmama bez rime.

Hvala stvarno. Vidimo se na sledećem Poezinu.

Push-Up brus nije tema ovog bloga (novembar 2011)

Da, znam, obećala sam da će ovaj blog da bude na temu kupovine mog prvog push-up-a sa 25 godina. Ali jebiga, ne stigoh. U stvari, htela sam da ga kupim u četvrtak, ali sam zamalo umrla Ici na rukama, tako da nisam imala dovoljno života u sebi da odem da obavim to. A sada posle četvrtka nemam dovoljno keša u novčaniku za to. I tako u krug. Valjda ću ga kupiti do 26og rodjendana? Ako ne, eto vam ideje za poklon (broj ću da vam pošaljem u inboks, sramota me javno :D). I da, hoću onaj zebrasti što sam videla u Zemunu, za početak. 

A šta je tema ovog bloga? Pa ne znam. Zamalo da opet počnem da smaram sa svojom jesenje-zimskom depresijom, i stanjem opšteg neraspoloženja jer sam bolesna i ne mogu da ustanem iz kreveta, a za dva dana imam kolokvijum. Ali ne. Mislim, što bi, kad mogu to da sklepam u dve rečenice i da vam priuštim mnogo manje dosade a ipak da vam predočim u kolikoj sam drami.

Onda sam htela da pišem o sajmu knjiga, ali sam se setila da ove godine prvi put u poslednjih 11 godina nisam bila. S jedne strane to je užas, a sa druge, je ipak dobro jer sam prestala sa nekim bolesnim ritualima, što znači da se menjam. Malo. I nadam se na bolje.

Pa mi je onda palo na pamet da pišem o tome koliko sam postala osetljiva. Dakle JA, velika Jovana koja ima prag bola mnogo veći nego prosečna ženska ( a bogami i muška) osoba ne mogu da izdržim tetoviranje iste slike već drugi put? Mislim jeste ogromna, i jeste tu gomila senke i bojenja, ali ono vrištanje je stvarno sramota. Isidore, izvini :). Sledeći put radimo ruku ili nogu, nema više osetljivih delova tela. Ako ikada ovo završimo i ja to preživim.

Ili možda da se pohvalim da sam konačno skupila muda da se pojavim na Poezinu sa svojim porno-ljubavno-depresivno-paćeničkim pesmama? O da, eto, odlučila sam da mrdnem dupe i da se pustim u literalne vode, kada već umem to da radim. I da vidim kakva će kritika šire javnosti da bude. Užoj se svidja… e sad…

Eto. Ne znajući šta da napišem, napisah sve po malo. I to bez pominjanja onoga koliko sam srećno zaljubljena. Ups! :)

Odgovor jednog studenta (oktobar 2011)

Fakultet sam upisala 2005 godine. Što znači da sam zagazila u šestu godinu studiranja. Studiram molekularnu biologiju i fiziologiju na Biološkom fakultetu u Beogradu. Što znači da otprilike završavam fakultet u roku, s obzirom na to da je prosek studiranja mog smera 8 do 9 godina.

Kada sam 2006te shvatila kakav je naš sistem obrazovanja htela sam da napustim faks i ne da upišem neki drugi, ne. Htela sam da prestanem da se školujem i da prodajem voće i povrće na pijaci. Nije meni teško da učim, ja obožavam da učim, volim da imam što više informacija i što veće znanje, i to ne samo iz moje struke. Volim da operišem na svim poljima koja postoje. Dakle, nije mi teško da učim, htela sam da napustim školovanje jer je sistem sranje. Ali, zbog nemogućnosti da nadjem posao sa samo 4 razreda gimnazije ostala sam na faksu iz ogromne ljubavi prema biologiji i velike želje da saznam što više o onome što se dogadja u mom telu svake sekunde.

Obnovila sam prvu godinu dva puta. Zašto? Prvi put sam je obnovila jer sam bila mlada i neiskusna i mislila da uz minimum posvećenog vremena mogu da sve da pokidam izvlačeći se na inteligenciju. Jer sam tako završila i osnovnu i srednju. Ali na faksu to ne ide tako. I to je najbitnija lekcija koju sam naučila na faksu (pored svog matičnog broja).

Drugi put sam je obnovila jer se promenio zakon, a samim tim je povećan uslov za upis sledeće godine, i to nam je saopšteno u septembru. Doživela sam nervni slom i završila na benzodiazepamima.

A onda šok. Pojavljujem se na faksu da obnovim drugi put godinu, a oni kažu: možeš da ostaneš po starom sistemu, ali moraš da završiš do 2013. Ili da predješ na bolonju. Ja kažem: Okej, prelazim na bolonju, jer nema šansi da ću završiti do 2013 po starom. 

Uslov za drugu sam dala u junu sledeće godine, ali mi nisu dozvolili da se prebacim na budzet jer sam dva puta obnovila istu godinu. Okej.

Uslov za treću sam opet dala lagano u junu sledeće godine.

Ali. U 3oj (poslednjoj godini po bolonji) smo imali tri brda predmeta i ne zna se šta je bilo teže i za šta je trebalo više vremena odvojiti. Plus, moj fakultet nema svoju zgradu pa se stalno drkamo na relaciji filološki-pmf-botanička bašta-fizički. Sve vežbe su kod nas obavezne jer je to jedini vid prakse. I to je vrlo šturo ali te bar koliko toliko zainteresuje za predmet. Ali izgubiš gomilu vremena trčeći tamo-vamo, plus neke vežbe traju po 7-8 sati, jer prosto tako zahteva eksperiment. Nema se puno vremena za učenje.

Kada smo skoro svi shvatili da nema šanse da sve očistimo i upišemo master, došli su nam sa pričom da je zakon promenjen (opet u septembru ili oktobru) i da smo dužni da obnovimo treću i svi koji nisu na budzetu moraju da plate neke astronomske sume novca. Kao ja na primer. Opet nervni slom, ali ovog puta antidepresivi u kombinaciji sa benzodijazepamima. Ajde, keš i nije bio toliki problem jer su moji roditelji štedeli za to moje obrazovanje, ali mene je više bilo sramota od izgubljenog vremena i… prosto sam pomislila da sam gluperda i da smo svi mi mentoli kad nas jebu kako hoće.

Ovog oktobra su nam došli sa pričom da nam uvode 4tu godinu jer se trogodišnji bečler vrednuje koliko i toalet papir. Okej, s jedne strane, nama koji smo prošle godine obnovili treću su dali bezuslovno sve plus su nas oslobodili nekih finansijskih momenata.

Jedini problem naš sa biološkog je taj što nikada nismo imali damu da se organizujemo za protest. Ja se divim vama filolozima i filozofima što radite to i što ste istrajni. Potpuno vas podržavam i podržavaću vas do kraja. Treba da isterate svoje, i ja bi, ali moji štreberi se nikada neće organizovati. Nije fer. Nije fer tražiti za budzet 60espb. Jer ja znam koliko je mučno dati samo onih 37 za uslov bez budzeta, a kamoli 60. I nije fer to saopštiti svake godine u septembru i oktobru kada ne može ništa da se promeni. 

Ovo je moj odgovor na jednu kolumnu od prošle nedelje koju je napisao lajik za studiranje koji misli da sve zna jer je napisao par osrednjih knjižica. Da se razumemo. Ovo nije zato što njega ne podnosim. Ovo je zato što daje lažnu sliku drugima o onome za šta se moje kolege bore. 

A kao Asocijalna B kao Besna C kao Ciganka D kao Drama Queen... E...eee (oktobar 2011)

Ponovo se dovlači ta jesen. Dvadesetpeta u mom životu. Odvratna je kao i prethodnih 24. Kiša, zima, sranje. Ali bar imam martinke. Prethodnih bar 10 sam gacala u starkama dok ne namolim moje da mi daju keš za skejterke. A onda starke završe u kontejneru, pa celu zimu skupljam pare da na proleće kupim nove. I uvek su plitke i uvek su crvene.

Pri tom, svaka jesen nosi za sobom nove izazove. Tu je naravno i dalje faks, jer nikada neću diplomirati, onda počinju koncerti, skupljaju se ljudi sa putavanja, dolazi nova studentarija u Beograd, kupuju se nove krpe za hladnije vreme, umesto piva se pije rakija i vino, sajam knjiga, nezaljubljeni se zaljubljuju… ove jeseni imamo i popis, ali o njemu neću da serendam, mnogi su to već uradili umesto mene. I tako. Počinje nova godina svima. Januar je samo kalendarski početak godine, septembar i oktobar su realni počeci za sve nas.

Juče sam krenula u ostvarivanje jednog od izazova. Nove krpe za hladnije vreme. S obzirom na to da sam ciganka, uvek se nadje neko ko će nešto da mi da, jer više ne nosi, ali ne mogu da budem baš tolika ciganka, previše sam bledunjava, moram nešto i da kupim. Obišla sam ceo grad, bukvalno. Sve je preskupo i odvratno. Mislim aj da je skupo i da na nešto liči, nego ne liči ni na šta. Kupila sam maskaru i ajlajner, bolje bi im bilo da me zaštite od snega i poledice.

Onda mi se ispraznila baterija na mom novom u Splitu na ulici nadjenom tačskrin telefonu. I jebiga, odsečena sam od sveta. Došlo mi je da ga olupam o onaj plato ispred šopingmola ‘Ušće’. I to nije kao, upozori te dva tri puta da ti puca baterija, nego se mrtav ladan isključi. Popizdela sam i otišla gajbi. 

Vratila sam karticu u stari dobri raskantani soni erikson i odmah mi je bilo lakše. Onda sam krenula nazad u grad jer nisam bila na nekim mestima, pa kao ajde da ne budem besna glista, nego da overim još par radnji. Ništa. Gde se vi ljudi oblačite?

Kada sam se sto posto uverila da za mene nema nade, krenula sam kroz 29. Novembar gajbi. A onaj deo 29og, ispred mentalnog zavoda raskopan i kaljuga i ja kako sam pričala telefonom, tako sam se zakopala. U sred Beograda, u sred 29og, blato, u koje sam ugazila u svojim voljenim martinkama. I zaglavila se. Zamolila sam sagovornika da sačeka malo, uhvatila se za drvo, oduprela se o stablo, uzverala se uz njega i prešla na malo manje gnjecavu stranu blatišta. A onda narednih 200 metara do gajbe, dramila preko telefona kako mi je muka od svega i kako sam pod stresom i kako ne mogu više da živim ovde.

I tako. Ponekad poželim da zaspim i da se probudim sredinom marta. Ali propustila bih mnogo iako na pola planiranog ne odem jer pada kiša, jer je zima, jer tamo dolazi neko koga Moje Visočanstvo Kraljica Drame ne može da podnese, jer je blato…. ma nadjem ja uvek savršen izgovor za moje zimske neavanture…

Ništa pametno ovim dobrom (oktobar 2011)

Ceo dan se borim sama sa sobom da li da počnem da pišem ili da ne pišem blog. Ili kao da ipak napišem priču ili pesmu,ili da spalim svoj roman (prethodno da ga ritualno odštampam, pa tek onda ritualno spalim), jer mi je sve prekurčilo. Jer iskreno, nisam sigurna da ću ovim dobrom išta pametno reći. Što za neke moje čitaoce može da bude razočarenje jer su navikli na mene vickastu, dovitljivu i uvek spremnu da se našali na sopstveni račun.

A ceo dan se borim sama sa sobom. Sa svojom mržnjom i ranjivošću. Sa time da li da oteram sve u kurac ili da dozvolim sebi da se raspadnem. A u stvari ćutim. Ćutim dok me milion osećanja kida iznutra. Milion vrsta emocija. Imam kolaps sinapsi trenutno, jer ne mogu da se izbore sa kontradiktornostima koje hemija stvara u mom mozgu.

Osećam bes. a) Prema klinkama (i realnim i onim starijim ali nikad sazrelim) na fejsu koje mi užasno idu na živce svojim nekim sumanutim nametanjem, i prema samoj sebi što neću da ih izbrišem jer ipak volim sve kompletno da ih u toku mojih seansi sa Bubamarom izogovaram. b) prema ekipi sa faksa jer samo o faksu pričaju, nekada smo imali tonu tema za razgovor a sad ko o čemu oni o tome-zaključak i sa tim ljudima sam izgubila hemiju ili su oni izgubili život na konto faksa c) prema prepiranju oko parade ponosa d) prema zaštitnicima životinja-ja volim da jedem meso i ja tebi ne serem što ti ne voliš e) prema sebi, jer koliko god da glumim nadrkanost, izuzetno sam patetična f) opet prema sebi, jer javno priznajem da sam folirant

Osećam tugu. Ovo neću pod abc jer nije u redu da svrstavam svoje razloge za tugu u teze. Danas mi je umro omiljeni stric. U maju mi je umrla baka. Pre sedam dana Snežin ćale koji je bio car. Ljudi nestaju. I smrt je odvratna stvar. Neminovna je a ne možeš za ceo život da se navikneš na nju. 

Osećam drugu vrstu tuge. Ovo je previše patetično, pa neću da detaljišem, pretvoriću sebe u vašim očima u jednu odvratnu debelu slinu. Ali, kažem osećam još jednu tugu. Zbog nedeljnog jutra. Bez.

Osećam ljubav. Prema Matiji koji iz jebene Švedske pokušava da mi popravi raspoloženje a ja kao svaka nezahvalna razmaženština ga leram i neću da pričam s njim. I prema njemu. Ali to već ne umem niti da objasnim niti da definišem, i sada već počinjem da se pitam, da li mi je trebalo u životu da toliko odlepim. U nekom od prethodnih blogova sam bila vrlo izričita da ne volim muškarce i da ih samo koristim za sopstvene potrebe. I eto ti ga sad. Šta sad? Imam utisak da me nešto kida iznutra kada nije prisutan, a opet to sve nestaje kada je tu. 

Osećam glad za slatkišima i svime ostalim, a opet moje telo vapi za treninzima, na koje nikako da krenem. Rekla sam od petnaestog, bićete blagovremeno obavešteni da li sam ispunila to.

I moram da prestanem da pušim. Pod hitno.

Rekoh, ništa pametno, ovim dobrom. Odoh po bromazepam.

kriza-hronično (oktobar 2011)

Moja dijagnoza (nezvanična) je hronična kriza identiteta; Hronična kriza nediplomiranja; Hronična kriza zaljubljenosti. Moja zvanična dijagnoza… bolje da ne znate. Nećete hteti više da se družite sa mnom. Ma koliko da ste kul, što se tiče mentalnih bolesti, svi ste puni predrasuda. Ja kad vam kažem!

Okej, na to nediplomiranje iz oktobra u oktobar smo svi nekako navikli. Prosto, bila sam lenština pre, tolika lenština da moje sadašnje vanzemaljske štreberske moći, koliko god da su jake i super ne mogu to da nadoknade. Plus mi je malo muka od svega i plus starenjem moždane ćelije umiru i neobnavljaju se, plus nerviranje oko mentola plus … ipak je to Biološki fakultet koji je gori od robije, pakla, robovlasništva i kanalizacije zajedno. Pa onda se svaki student Biološkog faksa po PS-u oda nekom poroku, alkoholu, gudri…. lekovima. Ja sam na lekovima, ali to je zbog one zvanične dijagnoze. A zvanična dijagnoza je zbog Biološkog faksa i Goropandze koji su mi pet godina kidali živce u tandemu. Ponekad i na alkoholu. Droge ne konzumiram. Koji će mi kad ih dobijam legalno u vidu lekova.

I te krize identiteta su povezane sa tim. Odnosno. Ne znam gde sam. Ne znam da li uopšte više želim da postanem molekularni biolog i fiziolog. Ne znam da li je to moja profesija. Okej, znam svašta i zbog toga sam navukla mnoge strahove i preležala sve bolesti uključujući i lupus i epilepsiju (čista psihopatologija, ništa stvarno), i mnogo sam kul kada ljudima pričam o tome jer oni o tome nemaju pojma, a ja znam sve. Izem ti. Trebala sam da studiram novinarstvo.

A moja zaljubljenost je posebna priča. Nisam ni znala da se tako ponašaju zaljubljene osobe. Pa to je potpuno ludilo. Okej, bila sam i pre zaljubljena, ali to je bilo više ono, teranje, zaljubi se jer su svi zaljubljeni. Ono sa Goropandzom ne računam, jer od silnih užasa nisam ni mogla da osetim koliko sam se zaljubila. Ovo je sad kao for real. Čestitam Jovana, sa 25 godina. Okej. Nikad nije kasno. Ali, majku mu, imaš 25 a ponašaš se ko da imaš 13. Kačiš tamo neke martinke u paru na fejsbuku. Trinaest godina! Tinejdzerka. Pa onda inhaliram mirise iz posteljine u kojoj smo spavali zajedno. Onda mi keva kaže da je vreme da je promenim, a ja uporno odbijam, ali onda skapiram da je stvarno krajnje vreme, i da ne treba da brinem, spavaće on i u novoj posteljini. Pa je promenim, pa mi bude žao. Ali imam majice. Onda njuškam te majice kao jebeni dzanki u krizi. I tako održavam svoju bolesnu potrebu za nekim do sledećeg vidjenja. Pa onda čitam porukice iznova i iznova. I sve vreme slušam tu muziku koja potseća na njega. I svako jutro me probudi njegova porukica, a ja mjaučem po krevetu i kezim se. To se inače nikada ne dešava od sabajle. Uglavnom sam mrgud kad se probudim. Sada se kezim i pre prve kafe. 

Baš sam bolid, je l’ da? :D

decembar 2012 (septembar 2011)

Juče ujutru dok sam se budila sam slušala 202ojku. Dobra radio stanica. Ja nemam radiJo, imam samo komp i preko njega se obaveštavam o svemu. TV imam, ali ne gledam, novine ne kupujem. Ali volela bi da imam radio, da mogu da slušam 202 po ceo dan. Ovako ga slušam samo sa njim.

Juče ujutru je bila neka emisija, kapiram da ide u etar svakog nedeljnog jutra, ali ja to ne znam. Emisiju vodi izvestan gospodin, nekako sam kroz slušanje zaključila da je neki student psihologije. Uredjuju je izgleda on i grupa svršenih psihologa. Nemam pojma o čemu se radi u emisiji, ali juče je bila tema Majanski kalendar.

Po opšteprihvaćenom mišljenju, kraj Majanskog kalendara znači kraj sveta. Taj kraj sveta je najavljen za neki (12 ili 21, zaboravih, jebiga) decembar 2012. Na našoj planeti, što bi rekli na ‘Vukajliji’, kraj sveta je dogadjaj koji se tradicionalno održava na svakih par godina. Definitivni kraj nije pominjan od 2001 do danas. 2001. razlog kraja sveta je bio novi milenijum, a sada 2012 razlog kraja sveta je kraj majanskog kalendara. 

E da ja vama kažem nešto o kalendaru. Svaki kalendar ima kraj. I kalendar po kome mi računamo vreme ima kraj. U decembru. Zar ne? I? Je l’ ikada bio kraj sveta u decembru? Ili je naš kalendar previše lajt za tamo nekog ko kontroliše krajeve svetova?

E da vam kažem nešto o kraju sveta. Kraj sveta je odavno počeo. Prvo, neobnovljivi energetski resursi. Ugalj je nastao od dzinovskih paprati koje su se milionima godina taložile. Takve paprati više ne postoje, a i ne postoje isti uslovi na zemlji kao tada. klima se menja-uslovi se menjaju. rezervi uglja imamo za narednih 200 godina. Nafta je nastala od fosilnih ostataka životinjica. Oko nje se ratuje i ubija, najjače je sredstvo za izazivanje sukoba tamo gde je ima. A neće je biti. Za 70 godina. Ozonski omotač je uništen sagorevanjem tog istog uglja i te iste nafte. Ozon jeste obnovljiv, ali ako nastavimo da bahanališemo, neće moći da se obnovi dovoljno brzo. A mi nažalost nemamo Hajlendera koji će da nam napravi štit da nas ne sprži sunce.

Ja neću ovde da serendam kako se treba ponašati prema zemlji i prema resursima, i kako treba iskorišćavati druge izvore energije i reciklirati itd… jer se ja sama to ne radim u potpunosti, jer u ovoj prokletoj državi nemam uslova da zaštitim sebe a tek o planeti nemam baš vremena da razmišljam. Ja samo dajem svoj stav o prokletom kraju sveta.

Druga stvar, koja nije priroda koja će da nam se osveti kad-tad su ljudi. Prvo moram da pomenem ovo. Davne 1954. godine se oformio tajni Klub. Klub se zove Klub Bilderberg, jer se sastanci kluba održavaju u istoimenom hotelu. Nastao je na insistiranje holandske kraljvske porodice i Rokfelera. Klub bilderberg se od tada sastaje svake godine i članovi istog misle da mogu na tim sastancima da odlučuju o sudbini čovečanstva. I mogu. Jer imaju keš. Toliki keš koji ne možete ni da zamsilite. Iz te kase se plaća svaki rat, svaka katastrofa, sve. Zašto to rade? Pa da bi na taj način smanjili svetsku populaciju, ili da bi zaplašili preživele. Zašto plaše preživele? Pa, svi smo gledali Gaj Ričijevog Šerloka Holmsa. Lord Blekvud, negativac u ovoj verziji, kaže jednu vrlo pametnu stvar: Strah je najjače oružije. I jeste. Ako nekoga zaplašiš, moći češ njime da vladaš. I vrlo je jasno. Preporučujem Naomi Klajn, Doktrinu šoka, ona to najbolje opisuje i otvara oči.

Dakle, i ta 2012 je čisto zaplašivanje. Mislim, svakome od nas će da dodje kraj sveta pre ili kasnije. I to jeste bedak. Umreš i zaborave te. I život je s jedne strane sranje jer mora da se umre. 

2012 se neće ništa desiti, osim što će se obrnuti polovi zemlje, ali to se dešavalo i pre, pa nikom ništa. I putanje zemlje i sunca će da se postave u prav ugao, ali i to se dešvalo i pre, pa nikom ništa. I proći će ona putujuća planeta kroz sunčev sistem, ali i to se dešavalo i pre, pa nikom ništa. I udariće magnetni udar zemlju, zbog silnih erupcija na suncu, ali to se dešavalo i pre, pa su se na kratko prekinule telefonske i strujne linije, pa nikom ništa. Možda će ovaj biti jači, pa će da sjebe internet, ali to je u našu korist, jer je i taj internet na neki način izazivač smaka sveta.

Majanski kalendar je kraj jednog ciklusa. To ne znači da će zemlja da ekspodira ili će da nas strefi neki meteor ili šta ti ja znam. Možda će nešto da se promeni, s obzirom na situaciju, ja bi volela da se nešto promeni, jer mislim da od ovog nema gore. Možda i neće. To je samo kraj ciklusa, kao decembar. A svakome od nas se kraj sveta svakako bliži. I nema potrebe za panikom.

i napisah ljubavni blog

Bila sam kao dečak. To će da zvuči odvratno, ali išla sam tako okolo i lupala recke. Dečak u telu devojčice. Ali tako sam naučila. Jednom povredjena, zauvek oprezna. A kako drugačije sa njima, koji misle da mogu da te povrede i ostave da se topiš. Lakše je da ti njima slomiš srce, ili da im dokažeš da možeš kao i oni, pa čak i bolje. Iako si žensko.

Ne dozvoljavaš nikakav previše dubok kontakt. Samo površno i izvući ćeš se. Samo sigurno, sa gomiletinom zidova oko sebe. I izvući ćeš se.

Ne poklanjaš previše pažnje, a i ne dozvoljavaš njima da pokušaju na taj način da ti se uvuku pod kožu. Nema emocija, jednako je nema nerviranja. Posmatraš ih kao objekat i dozvoljavaš njima da te posmatraju samo tako. Kao ribu sa kojom imaju privatni porno film. Kao ribu koja će da ih najuri sa gajbe odmah posle ili da se pokupi odmah posle. Nema maženja, nema razvlačenja, nema spavanja u istom krevetu. 

I niko sa mnom nije znao kako. 

Do sad. Nije da nisam bila oprezna, ali bilo je jače od mene. Zaboravila sam sve svoje finte i predala se. Porušio je sve zidove, preskočio sve prepreke. Uspeo je da ostane u mom krevetu celu noć i da se probudi sa mnom. Uspeo je da me zadrži u svom krevetu celu noć i da se probudim sa njim.

Znam da su svi moji verni čitaoci navikli na bujicu hejta koju proizvodim svojim tipkanjem po tastaturi. Ali, došlo je vreme da se nešto promeni. Otkrila sam da  sam nežna, treba mi maženje i paženje… Žena sam, ipak. Probudio je onu devojčicu u meni. I dalje sam frik, uvek ću biti frik, ali sam devojčica. Jednostavno, ni on ne zna kako, ali ume sa mnom. Nešto je uradio. Ili sam se ja umorila od svega a on se super namestio. 

Jebote, nisam se ovako osećala ni kao tinejdzerka. Fascinirana sam time kako mi je eto tek tako uspeo da se uvuče pod kožu. Fascinirana sam deljenjem svakog trenutka. Samo je bitno da smo zajedno. Pa šta god da se dešava. Da li je to suluda vožnja kolima kroz grad, ili spremanje gajbe, ili sumanuti razgovori gde se on prosto čudi koja sam enciklopedija bespotrebnog znanja… ili koliko o nekim stvarima ne znam… ili oni ozbiljniji, kada se ja rastužim i sjebem jer sam mu opet poklonila komadić sebe, a ne znam kako na to da reagujem. Radim stvari i pričam o stvarima o kojima nisam nikada pre. Delim najintimnije trenutke. Topim se sve više, toliko da ostavljam trag.

Prestravljena sam. Ali neću da odem.

I napisah ljubavni blog.

Proleće je... u septembru (septembar 2011)

Da nema opalog kestenja po parkovima i žutog lišća i kalendara kao opomene, ne bi imala pojma da dolazi jesen.

Jesen je nekako simbol depresije, najava zime. I taj novembar koji toliko mrzim je na jesen. I ispitni rok koji toliko mrzim je na jesen. 

Po meni, nije zima i sneg i decembar kraj godine. Jesen je kraj godine. Kraj jednog ciklusa. Krug se zatvara i počnem da premotavam film šta se sve desilo od septembra do septebra. I onda kreće depresija, pa hladnoća, kaputi. Natovariš se i sve te stvari su ti preteške. Mrzim farmerke i čizme i rukavice. Sve to mi je teško da nosim na sebi. Počnem intenzivno da slušam No Use for a Name i da plačem svaki dan. Zatvaram se u sebe i u gajbu i možda se do proleća dva puta maknem, recimo… u Underworld.

Ali OVA jesen koja dolazi je nekako prolećna. Vesela muzika. Ponašam se potpuno sumanuto za jesen. Znači, nije jesen. Ja sam vesela. Smejem se sama sa sobom. Vrtim film, da. Ali nekako… završila sam jedan krug pun patnje. Zatvorila sam ga zauvek. Ulazim u potpuno novi ciklus, a stari je zapečaćen za sva vremena. I neće se ponoviti ove jeseni. Ove ne.

Ove jeseni, pardon, proleća se budim sa osmehom na licu. Šetam se po parku. Šetam se Bulevarom. Puštam ljude u svoj život. Otvaram se. Konačno. I sve je super i svi su super. I tu je on. Tek tako i neplanirano. I što je najjače, isto tako se oseća. Otvaram ga. Uživamo u svakom najsvetlijem danu. Poklopili smo se i skapirali. 

I po prvi put, neko razume mene i moja ludila. I po prvi put mogu sve, bez blama. Nema suzdržavanja, nema previše razmišljanja, nema prošlosti, nema budućnosti, samo ovaj trenutak.

Prajsles trenutak. Svaki je savršen. Svaki momenat je uživancija. Na suncu, na mesečini, u parku, u sobi, na klupi ili u krevetu. I zalasci i svitanja. Nikada nije bilo lepše.

Malo sam se usrala od svega toga, priznajem. Ali ni ne razmišljam previše.

aj sad malo stvarno Blog (septembar 2011)

Volim da preterujem. I tako uvek kad se navučem na nešto novo, u stanju sam da drugim ljudima probijem mozak sa tim, svidjalo se to njima ili ne. I nije bitno da li je u pitanju muzika, stripovi, filmovi, knjige, nešto novo sa faksa. Volim da davim. Naporna sam.

Tako sam postala malo naporna sa pisanjem onoga što nije blog, ali jebiga, moram da se nekako izreklamiram. Ono, dvadesetpet godina nisam ništa što sam napisala objavila, red je da ljudi skapiraju da mi nije jedina zanimacija blejanje na fejsu. 

Verovatno ću blog da prebacim na blogger a ovde ću da nastavim sa drugim piskaranjima.

Nekako, sam ovih dana bezveze. To je zbog pisanja te proklete knjige. Osećam se tako jadno. Tako me je sramota. Uopšte ne znam ni da li da je izdam, jer je stvarno tužno sve što tamo piše. Zaista, dok sam isčitavala ono što sam do sad napisala, želela sam da se bacim kroz prozor.

Nekako se opet dešava ta situacija koja se nije desila baš dugo. Opet tonem. I upinjem se da da isplivam na površinu, ali čini mi se da ću opet da potonem. Ti moji nihilistički talasi su užasni. To su oni momenti kada mogu satima da zurim u jednu tačku i da ne razmišljam ni o čemu. To je ono kada mi je polaganje ili padanje ispita isto. To je ono kada sam u stanju da isključim telefon i net na deset dana i da me baš briga. I što je najgore sve vreme ubedjujem sebe da me ionako niko neće zvati i da nikome neću nedostajati. I ne miče mi se iz kuće. Imam svoje knjige i muziku i filmove i ne moram. Sve ono što volim. priroda, i sunce i zvezde i koncerti, postaje nebitno, i u stanju sam da sve propustim. U stanju sam da ne jedem jer me mrzi. U stanju sam da se ne umivam ujutru, jer planiram da mi jedina destinacija na kraju dana opet bude krevet. 

Odsustvo volje i snage. To je ona riba u mom podznaku koja tako ume zajebano da izdominira i da mi saspe u facu sve što radim loše. 

A i Matija mi je otišao u Švedsku. Jedini čovek koji može da me izvuče iz kreveta i natera da radim nešto korisno.

Mračim. Znam da mračim i to intenzivno. I pitam se, ‘oću tako ceo život? Ili će nekada nešto da se promeni?

Djoković (septembar 2011)

Kada sam bila mala htela sam da budem Monika Seleš kada porastem. Pratila sam sve njene mečeve. Sećam se, kada je meč Monike Seleš, ja se samo nacrtam pored našeg malog televizora. Čak sam gledala i onaj meč kada je onaj ludak, veliki fan Štefi Graf, uboo nožem u ledja. Samo upornost mi nikada nije bila jača strana, tako da je i ta želja da postanem teniserka-terminator nekako isčezla. Kao i želja da sviram bas, kao i želja da budem glumica, itd. itd.

Ali neko je ostvario taj san. Novak Djoković. Svetski teniser broj 1. Sa duplo više bodova ispred Nadala i ko zna koliko ispred Federera. Dijeta i mukotrpni treninzi su se isplatili. Mali je mamojeb. Ja lično, obožavam da gledam njega kada igra. A još kad igra sa carevima kao što su Nadal i Federer, to je potpuna uživancija. To je najbolji tenis.

Gotivim ga. Stvarno. Nema ništa lepše nego kad naši sportisti kidaju druge, a onda kada ih ispeglaju, nakače neko srpsko obeležje i dignu tri prsta. A pritom gotivim ga, jer nije nadmen. Pristojan, sladak, fin, ume da se veseli. Predstavlja svoju zemlju na najbolji način. I KONAČNO je usavršio taj drop-šot, koji mu je jedno vreme bio najslabija tačka. Ali dosta hvale o Novaku, svi znamo koliki je car.

Sinoć sam gledala finale sa Rafom. Taktika publike je bila sledeća: Kada servira Rafa, svi se deru ‘Nole’, kada servira Nole, svi se deru ‘Vamos Rafa’. Kao po dogovoru. Al aj sad, Ameri su nevaspitani i drali su se tokom celog meča, tako da su ova dva ludaka kojima treba mir i tišina često pravili servis greške, ili neiznudjene greške, zbog dovikivanja sa tribina.

Ali, tribine su jedno. Srbi su drugo.

Još jednom dokazujemo kolika smo stoka. Čule su se psovke na račun Nadala. Po fejsbuku sam pratila šta se dešava, i videla sam gomilu statusa, tipa:

‘Samelji špansku pičku’

‘Nadal, neandertalac’

‘Nole, gazi govno’

itd, itd…

Isto tako je bilo pre tri dana kada je igrao sa Federerom. Samo što je bio ‘švajcarska pička’… itd.

Zašto? I jedan i drugi su apsolutni carevi. I jedan i drugi su bili broj jedan. I jedan i drugi su gazili sve pred sobom. Bili su najbolji. Okej, njihovo je prošlo… ali kada pogledaš meč Djoković-Nadal odnosno Federer i Djoković-Soderling ili Nadal-Marej ili Federer-Majer, nije isto. Nije to taj vrhunski tenis, da se izvališ, zapališ buksnu, sipaš sebi pivo i uživaš u predstavi. 

Ne bih da vam rušim snove, ali i Djokovićevo će da prodje, mada to niko od nas ne želi. Ali nećemo o tome. Sada apsolutno dominira i ja lično mu od svog srca želim da dugo bude broj jedan i da dugo dugo igra takav savršen tenis.

Ali, dajte, čemu pljuvanje po Nadalu i Federeru? Zato što će možda da ga pobede? Pa pobedjivali su i ranije. I možda će da ga pobede opet, ali to dosta zavisi i od samog Noleta. 

Zašto prosto ne možete da uživate u vrhunskom tenisu, nego morate da budete Srbende?

Lenjost i druge osobine (septembar 2011)

Nešto sam se ulenjila sa pisanjem. Ali samo pisanjem bloga. Prva ruka knjige je pri kraju, ulazim u finale. Možda zato što sticajem nekih životnih okolnosti nemam vremena ni za šta. A i nisam više u Kotežu, možda i to ima uticaja.

Ukočen mi je vrat od spavanja na užasnim jastucima. Procureo mi je nos od promene vremena od pre neki dan. I prosto sam začudjena kako to da nemam 150 kila s obzirom na to koliko slatkiša jedem. Pre neki dan me je strašno bolela glava, toliko da sam vrištala iz petnih žila i povraćala u nekoliko navrata. Mama se istripovala da imam poremećaj u ishrani, jer samo jedem slatkiše i povraćam. Objasnila sam joj da se tovim slatkišima već nedeljama, a povraćam tek jedan dan. To ne može biti poremećaj u ishrani.

Malopre sam prošla pored škole u Kotežu, bila sam na ručku tamo. Na fudbalskom terenu neki novi klinci igraju fudbal. Ispred košarkaške sale neke nove klinke čekaju neke nove košarkaše da završe tekmu pa da se posle ljubakaju sa njima i zajedno idu kući. Kao što sam ja nekada čekala Bojana Lazića. Hahaha, e to  je bilo dobro vreme. Slušali smo rep, pisali sprejevima po školi, ljubakali se po ćoškovima i žbunovima.

A kad sam odlazila u Kotež, odnosno kada sam sišla sa busa, srela sam Hižu, mog nekada dečka. Ali dečka, ono, držanje za ruke i te finte. Nisam ga videla jedno deset godina. Rekao mi je da sam ista kao pre, da se nisam ni malo promenila. A baš smo se gotivili. Izgrlila sam ga najjače što sam mogla. Ide čovek krajem godine u Los Andjeles, da živi, boli ga ono njegovo slatko dupence. 

Baš su me ispucale uspomene na detinjstvo i ceo taj period osnovne i prve godine srednje škole dok sam blejala tamo. Ali sada je sve drugačije. Čak ni u onom parkiću, preko puta škole gde smo se krili i pušili, više niko ne bleji. Nego su tu sagradili crkvu. I nekada narkić-parkić sada je sveto mesto.

Dok sam se vraćala, pored mene je u busu seo Timbe. Gledao me je zbunjeno i zevao je ko mentol. Htela sam nešto da mu kažem, ali nisam znala šta. Verovatno me se setio sa svih tih silnih koncerata Bad Copy-ja na kojima sam razvaljena bila šampion u izigravanju budale. A možda me se setio sa njegovih koncerata, jer sam nekada posećivala sve. Ko zna. Svakako mu ništa nisam rekla. Sišao je na stanici pre moje.

Koliko god da mrzim to mesto, toliko mi nedostaje. Ali ne nedostaje mi Kotež. Nedostaje mi to vreme kada je život bio tako lak. Kada nije postojalo razloga za nerviranje.  Ono vreme kad smo bili klinci.

Možda će o tome biti moj drugi roman.