Okej, ja pripadam onoj generaciji koju je praktično odgajio ‘silver screen’. Ali u moje vreme smo gledali Treći kanal koji je prenosio MTV i Vivu. I mi srećnici iz Bg-a smo imali Studio B. Slušali smo muziku i gledali ‘My so called life’, ‘Nestašne godine’ i ‘Beverly Hills’. I uživala sam u tome da hipnotisana, posle uradjenog domaćeg zevam satima u bilo šta ti je preletalo po katodnoj cevi.
Danas sam u situaciji da zabranjujem gledanje TV-a u svojoj kući. I sebi i roditeljima i bilo kome ko se nastani kod nas.
Prvo je sve počelo sa Farmom. Mislim, Velikog brata neću da pominjem jer je on za ovo zlo mala maca. Farma. Pravo ime za gomilu niskointeligentnih ličnosti iz obora koji se kod nas popularno zove estrada. Došli su tu, da uzmu pare, mučenika koji šalju sms-ove, hipnotisani cirkusom koji gledaju. Oni navijaju. Oni se svadjaju sa televizorom, šalju mejlove podrške i mejlove mržnje, što učesnicima (stoki), što produkciji i tv-Pinku. Čak sam u par navrata uhvatila svoje roditelje-akademske gradjane kako zure u onaj šareniš, puše pljugu za pljugom i komentarišu. Posle par puta sam rekla: Gasim TV. Uzela sam daljinski i presudila za sva vremena TV pinku. Kod mene više ne postoji u odabiru programa.
Kada su im ukinuli licencu zbog nameštanja izbornih rezultata, napravili su dvor. Dvor nisam ni znala da postoji dok nisam zablejala kod komšije i dok smo slučajno vrteli kanale, naišli smo na svadju Bokija 13 sa Majom Nikolić i Milošem Bojanićem. To je bio simpatičan momenat, Boki 13 je ipak tamo bio nezvanični vladar, sve dok i to nisu ukinuli zbog Majinih i Miloševih antisemističkih govora.
Cela televizija je jedan veliki rijaliti. Gde god da okreneš: Menjam ženu, Domaćine oženi se, Radna akcija, Sve za ljubav…
Ali to nije sve. Postoji i nešto što se zove TV pretplata. Dobijaš je uz račun za infostan ili struju, nisam sasvim sigurna. A šta plaćaš? Plaćaš da gledaš ‘Bolji život’, ‘Srećne ljude’, ‘Kamiondžije’, ‘Porodično blago’, ‘Belu ladju’ i ostala govna koja su snimana ne samo pre tvog rodjenja, već i pre rodjenja tvojih matoraca, sve dok ne naučiš napamet, a onda ispočetka, za svaki slučaj, da utvrdiš gradivo.
Plaćaš da gledaš barabe koji troše kintu poresknih obveznika da bi pravili cirkus u skupštini.
Plaćaš da gledaš dve moronke koje vode Beogradsku hroniku, informativnu emisiju koja treba da služi za to da te obavesti kakvo je stanje u tvom gradu, koji prevozi rade, gde se menjaju cevi, u kom kraju neće biti vode. Ali ne možeš. Jer su oba skota studirale na Univerzitetu Mire Adanje-Polak, a tamo naučile da kad postave pitanje gostu, nikada ne sečakaju odgovor, prekidaju u pola rečenice, prave face, a verovatno i udele gostima koju ćušku ali iza kamera, ipak, nasilje nije dozvoljeno na tv-u.
Plaćaš da gledaš ona dva izroda u TV Sagalici, na čelu sa Milkom Canić, koja meni, uzgred budi rečeno, ni malo nije smešna sa njenim ‘dobro veče’.
Plaćaš da slušaš u dnevniku kako se Tijanić prepire sa vlasnicima svih ostalih televizija, jer bedak, smor mu što nije najgledaniji.
A onda, kada izvrtiš svih 80 hiljada kanala, koji postoje zahvaljujući kablovskoj i ne nadješ ništa, nekako se intuitivno vratiš na B92, jer su oni nekad bili carevi. A tamo, ekskluzivni intervju našeg predsednika Borisa. Da se usereš i ispovraćaš u isto vreme od muke. Klasični pozer. Gistro zabrinuta faca. Onaj njegov promukao glasić, da pomislimo kako se jede iznutra zbog situacije na severu Kosova. A jebe mu se. Prodao je i sebe i zemlju. Niko ga u školi za manekene nije učio šta to znači- biti predsednik države.
Samo se pitam… da li on misli da mu iko veruje…?
