четвртак, 1. септембар 2011.

LA is like nowhere…everyone who lives here is lost. (05.08.2011)


Svaki filmofil, bez obzira na to što je odgledao milion filmova, ima neke omiljene žanrove ili režisere. Ja baš ni nemam neki omiljeni žanr filmova. Volim sve, i horore, i zombije, i drame, i Star Wars. Ma sve. Ali imam par omiljenih režisera. To su Tarantino, uz Tarantina, naravno u paketu ide Rodrigez. Onda su tu Dejvid Linč, Teri Gilijam, neprevazidjeni Hičkok, i naravno Greg Araki.
Prvi put sam se susrela sa filmom Greg Arakija 1998, kada sam u bioskopu gledala Nowhere. Iako me tada kao dvanaestogodišnjakinju filmovi nisu mnogo interesovali, taj Nowhere mi je ostao urezan duboko u sećanju. A onda, 2008me, deset godina kasnije sam na disku dobila Smiley Face. Kada sam se izvrištala od smeha naduvanoj i potpuno sludjenoj Ani Faris koja tumara i pravi sranja po celom Los Andjelesu, otišla sam na IMDB i kliknula na link režisera, i ugledala moj nikada zaboravljeni film iz detinjstva u spisku njegovih čeljadi. A onda sam poskidala sve što može da se nadje na netu od njegovih filmova. Ne mogu svi. Onda sam odgledala Doom Generation i shvatila da sam i njega negde u detinjstvu zakačila na TV.
Greg Araki je gej, tako da u svakom njegovom filmu se provlači ta priča. Počeo je sa triologijom koju je sam i napisao i režirao. U sva tri filma Dzejms Duval igra glavne uloge. U sva tri filma je seksualno nedefinisani tinejdzer koga na prvi pogled drugi uvlače u sranja, i sve više ga zbunjuju. Scenografija u sva tri filma je fantastična, boje su savršene, sve je puno nekih suludih poruka u vidu natpisa, bilborda, nalepnica po automobilima. U prvom-Totaly fucked Up, u kome grupa gej tinejdzera i tinejdzerki, na ivici Los Andjeleskog geta, pokušava da pronadje sebe, da se seksualno orjentiše, a u stvari troše dane i noći… totalno sjebani. U svakoj sceni vise obezglavljene lutke okrenute naopačke, ili samo glave od obezglavljenih barbika vise sa retrovizora. Odlična je pararela sa gutanjem eksera izmedju Totaly Fucked Up i Nowhere. Postoji identična scena gutanja eksera u podzemnoj garaži, odnosno na košarkaškom igralištu, u Nowhere. The Doom generation je totalni biser. Sa fluorescentnim sobama, sobama na ska kockice, sa Rose McGovan i njenim savršenom paž frizurom, savršenim sisama, savršenim crvenim usnama i brojem socijalnog osiguranja 666. I sa savršenim detaljem, da sve što kupe u radnji iznosi 6.66 dolara. I opet Džejms Duval sa njegovim prelepim pretoplim okicama-najebe. Nowhere je poseban. Opet te sumanute sobe. Džejms Duval ima sobu sa grafitom samog sebe, onaj holandjanin ili švedjanin na pajdu ima sobu sa citatima, i posteljina mu je u istim tim citatima, i tv, i tepih sve. U Nowhere su boje najsavršenije, prosto pomisliš da si tamo, u El Eju. Sa sve otmicama od strane vanzemaljaca i onim likom, čije telo eksplodira i iz njega izadje džinovsa buba.
Smajli fejs je potpuno druga priča. Ali je to opet Los Andjeles, i opet je sve savršeno i zakompikovano, a opet, moraš da se debelo naduvaš da bi još bolje shvatio nju mučenicu i da bi još više vrištao od smeha. Kako otkinuta naduvana osoba može sebi da z komlikuje život, samo zbog nesvesnosti trenutka i paranoje. Inače jedini film gde nema ni H od homoseksualizma.
Kasnije je uradio taj Misterious Skin, koji meni lično nije skroz u njegovom fazonu, previše mraka, previše debresije, previše prostituisanja Dzozef Gordon Luita.
A onda Kaboom! Njegov poslednji film, gde se u ekipu glumaca vraća neprevazidjeno Duval, u ulozi Mesije, naduvanog rastamana. Ali ne u glavnoj ulozi. Ali u dovoljno izraženoj sporednoj. Naime, u Kaboom! Araki je dokazao da može da piše i režira polu-dramu, polu-komediju, polu-horor sa devetnaestogodišnjacima u 21. Veku. Smestivši ih na prvu godinu koledža, sa svim orgijama i jadima koje život u američkom koledžu donosi. I naravno sa nekom sumanutom pričom u pozadini, sa otmicama, snovima i halucinacijama.
Svakako, ko nije, mora da ga malo istraži, ali samo ukoliko je neosetljiv na različite pederske, lezbejske i orgijske scene. Malo vuče na Kamerona (Hedvig and the angry inch, Shortbus), ali je nekako uvek smešteno u tu generaciju neotkrivenih, nedefinisanih, oni koji počinju da istražuju sebe seksualno, i usvim ostalim smislima, i kao bonus uvek postoji ta savršena, nenormalna, vanzemaljska ili natprirodna horor priča koja prati glavnog junaka ili junakinju. 
Svakako, pravi filmofilu, ukoliko nisi, tastaturu u šake, torrent i cepaj po Arakiju,  nema greške.
Dzokson sa Brača