U ovakvim sumanutim trenutcima mi nedostaje twitter. Zato sam i počela da blogujem na ovom govnancetu, iako nisam baš sigurna da će iko da ga čita. Neka vrsta dnevnika. Pa ko zna, možda ipak stvorim tu već 6,7 godina planiranu pravu knjigu-roman.
Nedostaje mi tviter, jer možeš da se iživljavaš svojim retardiranim zaključcima i obaveštenjima u vidu statusa nad svojim fanatičnim foloversima. Kada sam počela da zastranjujem čak i više nego na fejsu i nekada davno spejsu, sa velikim zadovoljstvom sam izvršila samoubistvo. Ako ne realno, onda bar na tviteru. Ako već ne mogu da se okanem i samoubijem na fejsu, onda bar na tviteru. A nad majspejsom je zločin izvršio sam fejsbuk. I dalje imam nalog, i obilazim ga svaki dan, iako je mrtav. Ali jadikovke za majspejsom neki drugi put.
Trenutno sam na ivici geta. Oni koji smatraju Blokove, Zvezdare i Galenike getom, nemaju pojma. Ovo je geto u kome sam odrasla. Zove se Kotež. Ispileo je mnoge strava face, kao što je Čava ili Bdat Dzutim, ili Sneža-Lepotica koja pravi sapune kojima LUSH ne može ni da prismrdi. Ali ovo je Geto, sa velikim G.
Cigani i ostali ne-Cigani koji su još gori. Smrad zaprške i mašćure od sabajle. Smrdljivi autobusi. Poslednji dnevni iz centra u 11:30. Noćni-ako te usere, možeš da uhvatiš oko keca. Hibridni komarci.
E sad. Moje Geto ima i lepe strane. Lipu koja se njiše i doseže sve do moje terase koja je dugačka 4 metra i široka skoro dva. Nema izduvnih gasova. Mamino cveće konačno živi od kad je preseljeno. Čuješ ljuljaške u parku i klince koji igraju tenis. I ono nezaobilazno dranje sa terase: ‘Šta radiš, Komšo? Aj do garaže na pivo!’
Ali. Sve to pokvari ciganska svadba ili neko užasno slavlje. Danas se dešavalo u onom ciganskom delu geta prema nasipu. Lajv muzika. Užasni zvuci užasnog čoveka koji zavija one ciganske žalopojke. Užasni zvuci nekog verovatno meni poznatog instrumenta koga uopšte ne prepoznajem koliko ga siluju.
Ne možeš ih nadjačati. Mrzelo me je da dovlačim zvučnike ovde. Pojačavam laptop na najjače. Ne vredi. Kukam po fejsbuku. I dalje mi nije lakše. Sva sreća utišali su se pre devet, malo pre nego što sam se dovatila oštrenja noževa.
E, sve ovo sam mogla u sekvencama da postavim na tviter da se nisam ubila. Ali jesam. A kad se ubiješ, ne možeš da oživiš. Osim na fejsbuku, ali to je već pakao, pa se ne računa.
Ovaj svoj prvi post ću da posvetim komšiji koji mi velikodušno daje vejrles (iako ne znam ko je) i nekim ljudima koji me inspirišu da pišem. Iako mislim da nemam pojma, oni mi nekako stave do znanja da imam.
Ljubi vas Dzoksi
