Moja trenutna lokacija je Bobovišće-Brač. Kada nekome kažeš Brač, ili te gleda belo, jer nema pojma o čemu pričaš, ili pomisli na Bol, najčuvenije mesto. Ono špicasto sa razglednica. E pa ja sam u Bobovišću. Ali Bobovišću na moru, ima i jedno selo malo dalje na otoku. U Bobovišću na moru, ovako stoje stvari. Tu je riva. Koja deli mesto na dva dela. Sa leve strane su Gligovi, a sa desne Nazorovi, potomci pesnika i književnika Vladimira Nazora. Ja sam kod Gligovih u dvorcu, tačnije, u konobi dvorca. Vrata širom otvorena 24 sata dnevno, hladovina i milina.
U Bobovišću postoji par plaža, ni jednoj ne znam ime, mada su mi jedno trideset puta ponovili. Ako Matiji ne dosadi da mi ponovi trideset prvi put, napisaću imena pod ’ps’. Najlepša je ona koju zovu Zaliv sirena, stene na sve strane, skačeš u predivnu prečistu vodu, nose te talasi, koji čas nanose toplu, čas ledenu vodu. Krasno.
Ljudi su kul, jer svi znaju sve i svi su nekom rodu sa nekim. Pre neko veče su Matija u njegov brat nabrajali rodjake i stigli su do preko sedamdeset. Svaka čast. Meni je sve to super jer ja rodbinu nemam. Taksisti su ljubazni i svi kompletno žale za bivšom Jugom. Tako da sam se sa taksistima najbolje skapirala.
E da, bila sam i tri dana u Splitu. Kupala se na njihovim recimo plažama, pošto je sve pretežno luka. Odnosno par luka koje su raštrkane po celom gradu, sa mestimično razabacanim malim plažicama. Ali i dalje, voda savršeno čista, savršena temperatura. Jedino smara što je previše brdovit, više od Beograda. Kada smo stigli u Split, napravili smo dobru turu, moja preporuka je, ukoliko ne želite da se pečete po suncu u sred dana, park gore, iznad luke, negde oko Marjana (deo grada), naravno da se ne sećam kako se park zove, ali je nešto tipa našeg Taša, nekadašnje groblje na kome su napravili prelepu zelenu površinu. I da, u Splitu imaju Somersbi na svim mestima, košta izmedju 19 i 25 kuna, u zavisnosti od dela grada.
Ljudi su strava. Nema srbomrzaca, čak nas i gotive. Inače sam saznala da imamo nešto zajedničko sa Hrvatima, a to je da i jedni i drugi mrzimo Slovence. Ceo Split je išaran grafitima Hajduka, i ovim našim grobarima i ciganima mogu da objasne par navijačkih fora. Upravo dok ovo pišem se igra nogometna tekma Hajduk protiv nekogneznamnijakog engleskog tima. Ja sam sprašila odande pre gužve.
Cice su slatke, ali i Purgerke i Tovarke (Splićanke) su sponzor priča. Kada ih vidiš sa onim sisama i dupetima prosto refleksno se hvataš za dzep da proveriš da li to možeš sebi da priuštiš.
Momci su slatki isto, preplanuli i crniokosi… mnjam. Ali su klasične srbende. Deru se i smaraju.
Socijalno stanje je katastrofa. Sve ono što vam pričaju da se u Hrvatskoj do jaja živi nije tačno. Svako sa kime sam pričala je u problemu. Devojka sa završenim faksom, radi na štandu za suvenire jer ne može d nadje šljaku. Prosečne plate su im malo veće (oko 450 eura), ali im je i standard malo veći, tako da smo na istom. Videla sam jedan grafit koji me je potsetio na majku Srbiju- majka bez posla, otac bez plate, sin na ulici.
E dosta o turističkim lepotama lipe naše. Sad malo o meni. Meni je strava, i više nego strava. Toliko mi prija da sam se skinula sa lekova i uživam. Toliko mi prija da sam čak i spržila buksnu i nisam se šlogirala. Iako sam imala nameru, nisam prestala da pušim, ali sam zato prešla na onu staru dobru morsku varijantu-motanje pljuga. Ali ih ne motam ja, jer od svake napravim dzoint (moć navike, jebiga), mota mi Matija, koji je master u svemu, pa i u motanju.
Noću je najlepše. Voda je taman prave temperature. Odeš na plažu, udješ u more, gledaš mnogo zvezdanije nebo nego naše. Mlatiš rukama i nogama u moru, i vidiš kako plankton fluorescentno svetli.
Odoh ja sad, da pušim svoj smotani duvan, da grickam Dorinu ledenu kocku i slušam Bouvija…
Javljam se još koji put.
Pusa od Jovane.
