Volim muziku. Generalno. Ne po žanrovima. Volim muziku koja mi prija. Ne mogu da kažem ‘volim dobru muziku’. To je previše nadmeno. Volim muziku koja mi prija. Mrzim te podele. Slušam SAMO pank. Slušam ISKLJUČIVO rep. Pa onda oni koji hoće da ostave utisak i slušaju klasiku. Malo sutra. Ko bre sluša samo klasiku?
E sad. Kao što sam jednom prilikom jednog pijanstva izjavila, bila sam vrlo transparetna u srednjoj školi. Ne znam šta sam time htela da kažem. Nisam sigurna ni da znam pravo značenje reči ‘transparentno’. Ali poenta je da me je u srednjoj školi baš bolelo dupe ko šta sluša i ko je u kojoj ekipi. Mrzela sam ih sve podjednako. Ne zato što su pankeri ili metalci ili trenseri. Nego zato što su tu. I zato što sam ja tu došla naknadno. I zato što imam velike sise u koje svi zevaju non-stop. I zato što sam čudak, i nadrkana i nisu hteli da me provale. Nisu se podrudili da me upoznaju a uporno su me osudjivali. Pa zašto bih se ja trudila?
Kako god, sada kada me sretnu me stalno prozivaju i dalje zbog muzike koju slušam, boje kose, stila oblačenja. Pa dobro bre, da li ste vi normalni? Get a life.
Inače, prava sam muzička enciklopedija. Što se tiče bilo čega. Ne znam kako izgledaju bendovi, ali znam sve albume i istoriju celog benda. Prosto upijam takve informacije. Trebala sam da budem neki muzički ili književni ili filmski kritičar, ali sam izabrala laboratoriju.
Kako je Sheena postala punk-rocker, moj primer: Imam to u krvi. Pre neki dan kada sam sredjivala sobu, sam pronašla kasete. Izmedjuostalog, The Offspring-Americana, i The Ramones neki mojim kažiprstom na dugmetu za snimanje snimljeni hitići. Bilo je tu i Proddzija, pa čak i No Doubt. Dakle, bila sam pankerica od malih nogu. Našla sam diskove. Bad Religion. Recimo. Bad religion.
Ova mala Sheena nije bila od početka punk-rocker. Bila je samo punk. Kadas am upoznala čoveka koji mi je promenio dibidus život, on mi je rekao: ‘Ti si panker, bez obzira na muziku koju slušaš. Ti razmišljaš ko panker, ponašaš se kao panker, samo treba da se malo opustiš’. I jesam. Baš sam se opustila.
Mada, Pepersi su mi prva ljubav. Još uvek pamtim kada mi je tata kod preprodavca koji na haubi prodaje diskove kupio Blood sugar sex magik. Našla sam I pistolse, isto od preprodavca, ali na Bulevaru. Dva albuma, plus neki disk na kome Londonska filharmonija svira God save the Queen i Anarchy in UK.
A onda je nekako krenulo. NOFX. AFI. No Use For A Name.
Mada se uvek tu provlačilo dosta grandza. I poneki Bowie, Idol, Clapton, Dilan.
Odrasla na tatinim Stonsima i Igiju, Alis Kuperu. Dzenis Dzoplin, Dzimi Hendriks.
Onda sam upoznala njega, pa sam se bacila u još veće istraživanje, otkrila gomilu bendova, I retko ko može da me prejebe na tu temu. Osim njega. I možda nekog pametnijeg. Ako postoji.
Ali pank kao pank nije toliko bitan kao muzika. Filozofija je bitna. Iskakanje iz klišea. Nije to bilo kao:’e sad ću da budem panker!’ Ne, brate. To je jedino u čemu sam se pronašla. To je ono što mi je pomoglo da skapiram da ne treba sebe da osudjujem zato što sam drugačija i zato što sam sociopata. Bilo kakva konvencionalnost me nikada nije privlačila.
Tako da… Nikada neću moći da vam budem devojka, ali vam nikada neću biti ni kres-šema. Neću da se udajem I radjam čopore dece. Nikada neću biti ista, uvek ću drugačije da se oblačim, uvek ću da se farbam u neku idiotsku boju, ceo život ću da nosim farmerke iscepane na kolenima i sastrugan lak sa noktiju. Citiraću Dzoni Rotena: ili me prihvati takvog kakav sam ili me nemoj uopšte prihvatati.
Ali ako me skapiraš I ako te skapiram… biću ti najbolji prijatelj, brat i dzedaj!
jedi bitch J.
