Brač vol.2 (13.08.2011)

Sedim na Splitskoj rivi. Za nekih čuku ipo vremena treba da mi krene bus za BG. Sama sam. Matija će da ostane još par dana, verovatno dok ne poludi sa svojim već ludim burazerom.

I vraća mi se i ne vraća mi se za Bg. Ne umem to da opišem. Nekako sam se navikla na more, na dagnje za večeru svaki dan, na lignje za ručak svaki dan, na voće i povrće, na tunu, na hobotnicu pod sačem. Na blejanje na stenama, na spavanje sa Matijom u istom krevetu, na miris mlekca za sunčanje, na osećaj sto kila soli na svojoj koži.

Brač me je izlečio i sredio. Sad ćemo da vidimo šta će da se desi u lipom i dragom mi Beogradu.

Juče smo išli na izlet u Bol. To je onaj špic. Ne razumem ljude koji letuju tamo. A turista ko mrava. A vetar jebe majku. Talasi lome. Oni su svi tamo brčkali i skakali i čeličili se na talasima. A ja? Pa ja sam ležala smrznuta na plaži komlet umotana u peškir. Glava me je cepala satima posle toga. Nisam mogla da se ugrejem satima posle toga. Turisti, svaka vam čast, ne hvala.

Danas smo po najvećim talasima, za ovih 13 dana koliko sam ovde, otišli na Titovu plažu. Najbistrija voda na svetu me je inspirisala da se kupam gola i uživam. Uspela sam da izgorim poslednji dan na moru. Ali bilo je tako strava.

Ne mogu da se setim šta se sve desilo na ovom letovanju, ali je bilo najbolje u mom životu. Nisam se kidala od alkohola, nisam ludovala, bila sam na pravom odmoru. Jela sam sve što mi more ispred dvora ponudi, pušila sam smotan duvan, kupala se noću, pila korčulansko vino, spremala klopu, mrzela da perem sudove, jer je Matijin brat (u daljem tekstu Marko, ako ga uopšte budem pominjala), ostavljao svakakve gadosti po sudoperi i kuhinji, na primer svoje prljave ćega, ili iznutrice hobotnice, ili još gore ovce.

E da, upoznala sam i strva ljude Nikolu i njegovu curu Božanu iz Sofije. Izvoršipovala sam ih u sekundi.

Eto. Kad budem uspela da postavim ovo već ću biti u Beogradu i spremati se za koncert Strung Outa.

Jovana J

Brač vol.1 (8.8.2011)

Moja trenutna lokacija je Bobovišće-Brač. Kada nekome kažeš Brač, ili te gleda belo, jer nema pojma o čemu pričaš, ili pomisli na Bol, najčuvenije mesto. Ono špicasto sa razglednica. E pa ja sam u Bobovišću. Ali Bobovišću na moru, ima i jedno selo malo dalje na otoku. U Bobovišću na moru, ovako stoje stvari. Tu je riva. Koja deli mesto na dva dela. Sa leve strane su Gligovi, a sa desne Nazorovi, potomci pesnika i književnika Vladimira Nazora. Ja sam kod Gligovih u dvorcu, tačnije, u konobi dvorca. Vrata širom otvorena 24 sata dnevno, hladovina i milina. 

U Bobovišću postoji par plaža, ni jednoj ne znam ime, mada su mi jedno trideset puta ponovili. Ako Matiji ne dosadi da mi ponovi trideset prvi put, napisaću imena pod ’ps’. Najlepša je ona koju zovu Zaliv sirena, stene na sve strane, skačeš u predivnu prečistu vodu, nose te talasi, koji čas nanose toplu, čas ledenu vodu. Krasno.

Ljudi su kul, jer svi znaju sve i svi su nekom rodu sa nekim. Pre neko veče su Matija u njegov brat nabrajali rodjake i stigli su do preko sedamdeset. Svaka čast. Meni je sve to super jer ja rodbinu nemam. Taksisti su ljubazni i svi kompletno žale za bivšom Jugom. Tako da sam se sa taksistima najbolje skapirala.

E da, bila sam i tri dana u Splitu. Kupala se na njihovim recimo plažama, pošto je sve pretežno luka. Odnosno par luka koje su raštrkane po celom gradu, sa mestimično razabacanim malim plažicama. Ali i dalje, voda savršeno čista, savršena temperatura. Jedino smara što je previše brdovit, više od Beograda. Kada smo stigli u Split, napravili smo dobru turu, moja preporuka je, ukoliko ne želite da se pečete po suncu u sred dana, park gore, iznad luke, negde oko Marjana (deo grada), naravno da se ne sećam kako se park zove, ali je nešto tipa našeg Taša, nekadašnje groblje na kome su napravili prelepu zelenu površinu. I da, u Splitu imaju Somersbi na svim mestima, košta izmedju 19 i 25 kuna, u zavisnosti od dela grada. 

Ljudi su strava. Nema srbomrzaca, čak nas i gotive. Inače sam saznala da imamo nešto zajedničko sa Hrvatima, a to je da i jedni i drugi mrzimo Slovence. Ceo Split je išaran grafitima Hajduka, i ovim našim grobarima i ciganima mogu da objasne par navijačkih fora. Upravo dok ovo pišem se igra nogometna tekma Hajduk protiv nekogneznamnijakog engleskog tima. Ja sam sprašila odande pre gužve. 

Cice su slatke, ali i Purgerke i Tovarke (Splićanke) su sponzor priča. Kada ih vidiš sa onim sisama i dupetima prosto refleksno se hvataš za dzep da proveriš da li to možeš sebi da priuštiš. 

Momci su slatki isto, preplanuli i crniokosi… mnjam. Ali su klasične srbende. Deru se i smaraju.

Socijalno stanje je katastrofa. Sve ono što vam pričaju da se u Hrvatskoj do jaja živi nije tačno. Svako sa kime sam pričala je u problemu. Devojka sa završenim faksom, radi na štandu za suvenire jer ne može d nadje šljaku. Prosečne plate su im malo veće (oko 450 eura), ali im je i standard malo veći, tako da smo na istom. Videla sam jedan grafit koji me je potsetio na majku Srbiju- majka bez posla, otac bez plate, sin na ulici.

E dosta o turističkim lepotama lipe naše. Sad malo o meni. Meni je strava, i više nego strava. Toliko mi prija da sam se skinula sa lekova i uživam. Toliko mi prija da sam čak i spržila buksnu i nisam se šlogirala. Iako sam imala nameru, nisam prestala da pušim, ali sam zato prešla na onu staru dobru morsku varijantu-motanje pljuga. Ali ih ne motam ja, jer od svake napravim dzoint (moć navike, jebiga), mota mi Matija, koji je master u svemu, pa i u motanju.

Noću je najlepše. Voda je taman prave temperature. Odeš na plažu, udješ u more, gledaš mnogo zvezdanije nebo nego naše. Mlatiš rukama i nogama u moru, i vidiš kako plankton fluorescentno svetli.

Odoh ja sad, da pušim svoj smotani duvan, da grickam Dorinu ledenu kocku i slušam Bouvija… 

Javljam se još koji put.

Pusa od Jovane.

LA is like nowhere…everyone who lives here is lost. (05.08.2011)

Svaki filmofil, bez obzira na to što je odgledao milion filmova, ima neke omiljene žanrove ili režisere. Ja baš ni nemam neki omiljeni žanr filmova. Volim sve, i horore, i zombije, i drame, i Star Wars. Ma sve. Ali imam par omiljenih režisera. To su Tarantino, uz Tarantina, naravno u paketu ide Rodrigez. Onda su tu Dejvid Linč, Teri Gilijam, neprevazidjeni Hičkok, i naravno Greg Araki.

Prvi put sam se susrela sa filmom Greg Arakija 1998, kada sam u bioskopu gledala Nowhere. Iako me tada kao dvanaestogodišnjakinju filmovi nisu mnogo interesovali, taj Nowhere mi je ostao urezan duboko u sećanju. A onda, 2008me, deset godina kasnije sam na disku dobila Smiley Face. Kada sam se izvrištala od smeha naduvanoj i potpuno sludjenoj Ani Faris koja tumara i pravi sranja po celom Los Andjelesu, otišla sam na IMDB i kliknula na link režisera, i ugledala moj nikada zaboravljeni film iz detinjstva u spisku njegovih čeljadi. A onda sam poskidala sve što može da se nadje na netu od njegovih filmova. Ne mogu svi. Onda sam odgledala Doom Generation i shvatila da sam i njega negde u detinjstvu zakačila na TV.

Greg Araki je gej, tako da u svakom njegovom filmu se provlači ta priča. Počeo je sa triologijom koju je sam i napisao i režirao. U sva tri filma Dzejms Duval igra glavne uloge. U sva tri filma je seksualno nedefinisani tinejdzer koga na prvi pogled drugi uvlače u sranja, i sve više ga zbunjuju. Scenografija u sva tri filma je fantastična, boje su savršene, sve je puno nekih suludih poruka u vidu natpisa, bilborda, nalepnica po automobilima. U prvom-Totaly fucked Up, u kome grupa gej tinejdzera i tinejdzerki, na ivici Los Andjeleskog geta, pokušava da pronadje sebe, da se seksualno orjentiše, a u stvari troše dane i noći… totalno sjebani. U svakoj sceni vise obezglavljene lutke okrenute naopačke, ili samo glave od obezglavljenih barbika vise sa retrovizora. Odlična je pararela sa gutanjem eksera izmedju Totaly Fucked Up i Nowhere. Postoji identična scena gutanja eksera u podzemnoj garaži, odnosno na košarkaškom igralištu, u Nowhere. The Doom generation je totalni biser. Sa fluorescentnim sobama, sobama na ska kockice, sa Rose McGovan i njenim savršenom paž frizurom, savršenim sisama, savršenim crvenim usnama i brojem socijalnog osiguranja 666. I sa savršenim detaljem, da sve što kupe u radnji iznosi 6.66 dolara. I opet Džejms Duval sa njegovim prelepim pretoplim okicama-najebe. Nowhere je poseban. Opet te sumanute sobe. Džejms Duval ima sobu sa grafitom samog sebe, onaj holandjanin ili švedjanin na pajdu ima sobu sa citatima, i posteljina mu je u istim tim citatima, i tv, i tepih sve. U Nowhere su boje najsavršenije, prosto pomisliš da si tamo, u El Eju. Sa sve otmicama od strane vanzemaljaca i onim likom, čije telo eksplodira i iz njega izadje džinovsa buba.

Smajli fejs je potpuno druga priča. Ali je to opet Los Andjeles, i opet je sve savršeno i zakompikovano, a opet, moraš da se debelo naduvaš da bi još bolje shvatio nju mučenicu i da bi još više vrištao od smeha. Kako otkinuta naduvana osoba može sebi da z komlikuje život, samo zbog nesvesnosti trenutka i paranoje. Inače jedini film gde nema ni H od homoseksualizma.

Kasnije je uradio taj Misterious Skin, koji meni lično nije skroz u njegovom fazonu, previše mraka, previše debresije, previše prostituisanja Dzozef Gordon Luita.

A onda Kaboom! Njegov poslednji film, gde se u ekipu glumaca vraća neprevazidjeno Duval, u ulozi Mesije, naduvanog rastamana. Ali ne u glavnoj ulozi. Ali u dovoljno izraženoj sporednoj. Naime, u Kaboom! Araki je dokazao da može da piše i režira polu-dramu, polu-komediju, polu-horor sa devetnaestogodišnjacima u 21. Veku. Smestivši ih na prvu godinu koledža, sa svim orgijama i jadima koje život u američkom koledžu donosi. I naravno sa nekom sumanutom pričom u pozadini, sa otmicama, snovima i halucinacijama.

Svakako, ko nije, mora da ga malo istraži, ali samo ukoliko je neosetljiv na različite pederske, lezbejske i orgijske scene. Malo vuče na Kamerona (Hedvig and the angry inch, Shortbus), ali je nekako uvek smešteno u tu generaciju neotkrivenih, nedefinisanih, oni koji počinju da istražuju sebe seksualno, i usvim ostalim smislima, i kao bonus uvek postoji ta savršena, nenormalna, vanzemaljska ili natprirodna horor priča koja prati glavnog junaka ili junakinju. 

Svakako, pravi filmofilu, ukoliko nisi, tastaturu u šake, torrent i cepaj po Arakiju,  nema greške.

Dzokson sa Brača 

Snovi (30.07.2011.)

Pretežno sam insomničar. Naučno je dokazano da su insomničari ljudi koji koriste svoj mozak više nego prosečni, i zbog pojačanih akcionih potencijala i pojačanog lučenja neurotransmitera, ne mogu da zaspe.

Nemam problem sa svojom insomnijom, osim što sam tim noćima i danima u potpunom magnovenju i ne znam kud udaram.

Imam problem sa snovima.

Redovno sanjam neke užase.

Tip Jovaninih snova broj jedan: Apokalipse. Najdominantniji tip snova. Jedan od takvih me je potpuno istraumirao, gde sam ja-žena vojnik koja kreće u misiju spasavanja svog ljubavnika (mog realnog ljubavnika iz života) dok svuda oko mene padaju užarene kugle sa neba i tope sve što zakače. Još uvek mi je u glavi slika zgrade na koju je pala vatrena kugla i istopila je i ona se sliva niz stepenice. Drugi se dešavao na nekoj žurci na nekoj ogromnoj terasi, i ja pušeći ksnu ugledam tamni vertikalni oblak koji se približava i guta sve pred sobom. I niko ga ne vidi osim mene, i svi misle da sam flipnula od duvanja.U snu sam udahnula vazduh jako i sačekala da me proždere, ali umesto toga, odmah sam se probudila.

Tip Jovaninih snova broj dva: Zombiji. Sanjam klasične horor filmove, koji se uglavnom dešavaju u Kotežu, ili u tržnom centru ’Sinteza’ u 29om. Trčim kroz horde i otkidam im glave puškama, mačetama, čekićima, ponekad i zubima.

Tip Jovaninih snova broj tri: Nedostatci iz realnosti. Oni me najviše traumiraju, zato što kad se probudim, poželim da se ubijem, jer se to zaista nije desilo. Ili, postoje noćne more i ovog tipa sna, kada osetim olakšanje posle budjenja, zato što se on ipak nije smuvao sa tamo nekom pa me zato kulira J.

I na kraju tip četiri Jovaninih snova:preslišavanje za ispite i padanje istih. Redovno noć pred ispit sanjam ispitna pitanja, preslišavam se i sanjam da izvlačim nepostojeće pitanje i rokam ispit.

Zato biram ipak insomniu. A vi? Šta ste vi sanjali sinoć?

TV (29.07.2011.)

Okej, ja pripadam onoj generaciji koju je praktično odgajio ‘silver screen’. Ali u moje vreme smo gledali Treći kanal koji je prenosio MTV i Vivu. I mi srećnici iz Bg-a smo imali Studio B. Slušali smo muziku i gledali ‘My so called life’, ‘Nestašne godine’ i ‘Beverly Hills’. I uživala sam u tome da hipnotisana, posle uradjenog domaćeg zevam satima u bilo šta ti je preletalo po katodnoj cevi.

Danas sam u situaciji da zabranjujem gledanje TV-a u svojoj kući. I sebi i roditeljima i bilo kome ko se nastani kod nas.

Prvo je sve počelo sa Farmom. Mislim, Velikog brata neću da pominjem jer je on za ovo zlo mala maca. Farma. Pravo ime za gomilu niskointeligentnih ličnosti iz obora koji se kod nas popularno zove estrada. Došli su tu, da uzmu pare, mučenika koji šalju sms-ove, hipnotisani cirkusom koji gledaju. Oni navijaju. Oni se svadjaju sa televizorom, šalju mejlove podrške i mejlove mržnje, što učesnicima (stoki), što produkciji i tv-Pinku. Čak sam u par navrata uhvatila svoje roditelje-akademske gradjane kako zure u onaj šareniš, puše pljugu za pljugom i komentarišu. Posle par puta sam rekla: Gasim TV. Uzela sam daljinski i presudila za sva vremena TV pinku. Kod mene više ne postoji u odabiru programa.

Kada su im ukinuli licencu zbog nameštanja izbornih rezultata, napravili su dvor. Dvor nisam ni znala da postoji dok nisam zablejala kod komšije i dok smo slučajno vrteli kanale, naišli smo na svadju Bokija 13 sa Majom Nikolić i Milošem Bojanićem. To je bio simpatičan momenat, Boki 13 je ipak tamo bio nezvanični vladar, sve dok i to nisu ukinuli zbog Majinih i Miloševih antisemističkih govora.

Cela televizija je jedan veliki rijaliti. Gde god da okreneš: Menjam ženu, Domaćine oženi se, Radna akcija, Sve za ljubav…

Ali to nije sve. Postoji i nešto što se zove TV pretplata. Dobijaš je uz račun za infostan ili struju, nisam sasvim sigurna. A šta plaćaš? Plaćaš da gledaš ‘Bolji život’, ‘Srećne ljude’, ‘Kamiondžije’, ‘Porodično blago’, ‘Belu ladju’ i ostala govna koja su snimana ne samo pre tvog rodjenja, već i pre rodjenja tvojih matoraca, sve dok ne naučiš napamet, a onda ispočetka, za svaki slučaj, da utvrdiš gradivo.

Plaćaš da gledaš barabe koji troše kintu poresknih obveznika da bi pravili cirkus u skupštini. 

Plaćaš da gledaš dve moronke koje vode Beogradsku hroniku, informativnu emisiju koja treba da služi za to da te obavesti kakvo je stanje u tvom gradu, koji prevozi rade, gde se menjaju cevi, u kom kraju neće biti vode. Ali ne možeš. Jer su oba skota studirale na Univerzitetu Mire Adanje-Polak, a tamo naučile da kad postave pitanje gostu, nikada ne sečakaju odgovor, prekidaju u pola rečenice, prave face, a verovatno i udele gostima koju ćušku ali iza kamera, ipak, nasilje nije dozvoljeno na tv-u.

Plaćaš da gledaš ona dva izroda u TV Sagalici, na čelu sa Milkom Canić, koja meni, uzgred budi rečeno, ni malo nije smešna sa njenim ‘dobro veče’.

Plaćaš da slušaš u dnevniku kako se Tijanić prepire sa vlasnicima svih ostalih televizija, jer bedak, smor mu što nije najgledaniji.

A onda, kada izvrtiš svih 80 hiljada kanala, koji postoje zahvaljujući kablovskoj i ne nadješ ništa, nekako se intuitivno vratiš na B92, jer su oni nekad bili carevi. A tamo, ekskluzivni intervju našeg predsednika Borisa. Da se usereš i ispovraćaš u isto vreme od muke. Klasični pozer. Gistro zabrinuta faca. Onaj njegov promukao glasić, da pomislimo kako se jede iznutra zbog situacije na severu Kosova. A jebe mu se. Prodao je i sebe i zemlju. Niko ga u školi za manekene nije učio šta to znači- biti predsednik države. 

Samo se pitam… da li on misli da mu iko veruje…?

Kako je Sheena postala Punk-rocker? (28.07.2011.)

Volim muziku. Generalno. Ne po žanrovima. Volim muziku koja mi prija. Ne mogu da kažem ‘volim dobru muziku’. To je previše nadmeno. Volim muziku koja mi prija. Mrzim te podele. Slušam SAMO pank. Slušam ISKLJUČIVO rep. Pa onda oni koji hoće da ostave utisak i slušaju klasiku. Malo sutra. Ko bre sluša samo klasiku? 

E sad. Kao što sam jednom prilikom jednog pijanstva izjavila, bila sam vrlo transparetna u srednjoj školi. Ne znam šta sam time htela da kažem. Nisam sigurna ni da znam pravo značenje reči ‘transparentno’. Ali poenta je da me je u srednjoj školi baš bolelo dupe ko šta sluša i ko je u kojoj ekipi. Mrzela sam ih sve podjednako. Ne zato što su pankeri ili metalci ili trenseri. Nego zato što su tu. I zato što sam ja tu došla naknadno. I zato što imam velike sise u koje svi zevaju non-stop. I zato što sam čudak, i nadrkana i nisu hteli da me provale. Nisu se podrudili da me upoznaju a uporno su me osudjivali. Pa zašto bih se ja trudila?

Kako god, sada kada me sretnu me stalno prozivaju i dalje zbog muzike koju slušam, boje kose, stila oblačenja. Pa dobro bre, da li ste vi normalni? Get a life.

Inače, prava sam muzička enciklopedija. Što se tiče bilo čega. Ne znam kako izgledaju bendovi, ali znam sve albume i istoriju celog benda. Prosto upijam takve informacije. Trebala sam da budem neki muzički ili književni ili filmski kritičar, ali sam izabrala laboratoriju.

Kako je Sheena postala punk-rocker, moj primer: Imam to u krvi. Pre neki dan kada sam sredjivala sobu, sam pronašla kasete. Izmedjuostalog, The Offspring-Americana, i The Ramones neki mojim kažiprstom na dugmetu za snimanje snimljeni hitići. Bilo je tu i Proddzija, pa čak i No Doubt. Dakle, bila sam pankerica od malih nogu. Našla sam diskove. Bad Religion. Recimo. Bad religion.

Ova mala Sheena nije bila od početka punk-rocker. Bila je samo punk. Kadas am upoznala čoveka koji mi je promenio dibidus život, on mi je rekao: ‘Ti si panker, bez obzira na muziku koju slušaš. Ti razmišljaš ko panker, ponašaš se kao panker, samo treba da se malo opustiš’. I jesam. Baš sam se opustila.

Mada, Pepersi su mi prva ljubav. Još uvek pamtim kada mi je tata kod preprodavca koji na haubi prodaje diskove kupio Blood sugar sex magik. Našla sam I pistolse, isto od preprodavca, ali na Bulevaru. Dva albuma, plus neki disk na kome Londonska filharmonija svira God save the Queen i Anarchy in UK.

A onda je nekako krenulo. NOFX. AFI. No Use For A Name.

Mada se uvek tu provlačilo dosta grandza. I poneki Bowie, Idol, Clapton, Dilan.

Odrasla na tatinim Stonsima i Igiju, Alis Kuperu. Dzenis Dzoplin, Dzimi Hendriks.

Onda sam upoznala njega, pa sam se bacila u još veće istraživanje, otkrila gomilu bendova, I retko ko može da me prejebe na tu temu. Osim njega. I možda nekog pametnijeg. Ako postoji.

Ali pank kao pank nije toliko bitan kao muzika. Filozofija je bitna. Iskakanje iz klišea. Nije to bilo kao:’e sad ću da budem panker!’ Ne, brate. To je jedino u čemu sam se pronašla. To je ono što mi je pomoglo da skapiram da ne treba sebe da osudjujem zato što sam drugačija i zato što sam sociopata. Bilo kakva konvencionalnost me nikada nije privlačila.

Tako da… Nikada neću moći da vam budem devojka, ali vam nikada neću biti ni kres-šema. Neću da se udajem I radjam čopore dece. Nikada neću biti ista, uvek ću drugačije da se oblačim, uvek ću da se farbam u neku idiotsku boju, ceo život ću da nosim farmerke iscepane na kolenima i sastrugan lak sa noktiju. Citiraću Dzoni Rotena: ili me prihvati takvog kakav sam ili me nemoj uopšte prihvatati.

Ali ako me skapiraš I ako te skapiram… biću ti najbolji prijatelj, brat i dzedaj!

jedi bitch J.

Ghetto (28.07.2011.)

U ovakvim sumanutim trenutcima mi nedostaje twitter. Zato sam i počela da blogujem na ovom govnancetu, iako nisam baš sigurna da će iko da ga čita. Neka vrsta dnevnika. Pa ko zna, možda ipak stvorim tu već 6,7 godina planiranu pravu knjigu-roman.

Nedostaje mi tviter, jer možeš da se iživljavaš svojim retardiranim zaključcima i obaveštenjima u vidu statusa nad svojim fanatičnim foloversima. Kada sam počela da zastranjujem čak i više nego na fejsu i nekada davno spejsu, sa velikim zadovoljstvom sam izvršila samoubistvo. Ako ne realno, onda bar na tviteru. Ako već ne mogu da se okanem i samoubijem na fejsu, onda bar na tviteru. A nad majspejsom je zločin izvršio sam fejsbuk. I dalje imam nalog, i obilazim ga svaki dan, iako je mrtav. Ali jadikovke za majspejsom neki drugi put.

Trenutno sam na ivici geta. Oni koji smatraju Blokove, Zvezdare i Galenike getom, nemaju pojma. Ovo je geto u kome sam odrasla. Zove se Kotež. Ispileo je mnoge strava face, kao što je Čava ili Bdat Dzutim, ili Sneža-Lepotica koja pravi sapune kojima LUSH ne može ni da prismrdi. Ali ovo je Geto, sa velikim G. 

Cigani i ostali ne-Cigani koji su još gori. Smrad zaprške i mašćure od sabajle. Smrdljivi autobusi. Poslednji dnevni iz centra u 11:30. Noćni-ako te usere, možeš da uhvatiš oko keca. Hibridni komarci.

E sad. Moje Geto ima i lepe strane. Lipu koja se njiše i doseže sve do moje terase koja je dugačka 4 metra i široka skoro dva. Nema izduvnih gasova. Mamino cveće konačno živi od kad je preseljeno. Čuješ ljuljaške u parku i klince koji igraju tenis. I ono nezaobilazno dranje sa terase: ‘Šta radiš, Komšo? Aj do garaže na pivo!’

Ali. Sve to pokvari ciganska svadba ili neko užasno slavlje. Danas se dešavalo u onom ciganskom delu geta prema nasipu. Lajv muzika. Užasni zvuci užasnog čoveka koji zavija one ciganske žalopojke. Užasni zvuci nekog verovatno meni poznatog instrumenta koga uopšte ne prepoznajem koliko ga siluju.

Ne možeš ih nadjačati. Mrzelo me je da dovlačim zvučnike ovde. Pojačavam laptop na najjače. Ne vredi. Kukam po fejsbuku. I dalje mi nije lakše. Sva sreća utišali su se pre devet, malo pre nego što sam se dovatila oštrenja noževa.

E, sve ovo sam mogla u sekvencama da postavim na tviter da se nisam ubila. Ali jesam. A kad se ubiješ, ne možeš da oživiš. Osim na fejsbuku, ali to je već pakao, pa se ne računa.

Ovaj svoj prvi post ću da posvetim komšiji koji mi velikodušno daje vejrles (iako ne znam ko je) i nekim ljudima koji me inspirišu da pišem. Iako mislim da nemam pojma, oni mi nekako stave do znanja da imam.

Ljubi vas Dzoksi