Svaki filmofil, bez obzira na to što je odgledao milion filmova, ima neke omiljene žanrove ili režisere. Ja baš ni nemam neki omiljeni žanr filmova. Volim sve, i horore, i zombije, i drame, i Star Wars. Ma sve. Ali imam par omiljenih režisera. To su Tarantino, uz Tarantina, naravno u paketu ide Rodrigez. Onda su tu Dejvid Linč, Teri Gilijam, neprevazidjeni Hičkok, i naravno Greg Araki.
Prvi put sam se susrela sa filmom Greg Arakija 1998, kada sam u bioskopu gledala Nowhere. Iako me tada kao dvanaestogodišnjakinju filmovi nisu mnogo interesovali, taj Nowhere mi je ostao urezan duboko u sećanju. A onda, 2008me, deset godina kasnije sam na disku dobila Smiley Face. Kada sam se izvrištala od smeha naduvanoj i potpuno sludjenoj Ani Faris koja tumara i pravi sranja po celom Los Andjelesu, otišla sam na IMDB i kliknula na link režisera, i ugledala moj nikada zaboravljeni film iz detinjstva u spisku njegovih čeljadi. A onda sam poskidala sve što može da se nadje na netu od njegovih filmova. Ne mogu svi. Onda sam odgledala Doom Generation i shvatila da sam i njega negde u detinjstvu zakačila na TV.
Greg Araki je gej, tako da u svakom njegovom filmu se provlači ta priča. Počeo je sa triologijom koju je sam i napisao i režirao. U sva tri filma Dzejms Duval igra glavne uloge. U sva tri filma je seksualno nedefinisani tinejdzer koga na prvi pogled drugi uvlače u sranja, i sve više ga zbunjuju. Scenografija u sva tri filma je fantastična, boje su savršene, sve je puno nekih suludih poruka u vidu natpisa, bilborda, nalepnica po automobilima. U prvom-Totaly fucked Up, u kome grupa gej tinejdzera i tinejdzerki, na ivici Los Andjeleskog geta, pokušava da pronadje sebe, da se seksualno orjentiše, a u stvari troše dane i noći… totalno sjebani. U svakoj sceni vise obezglavljene lutke okrenute naopačke, ili samo glave od obezglavljenih barbika vise sa retrovizora. Odlična je pararela sa gutanjem eksera izmedju Totaly Fucked Up i Nowhere. Postoji identična scena gutanja eksera u podzemnoj garaži, odnosno na košarkaškom igralištu, u Nowhere. The Doom generation je totalni biser. Sa fluorescentnim sobama, sobama na ska kockice, sa Rose McGovan i njenim savršenom paž frizurom, savršenim sisama, savršenim crvenim usnama i brojem socijalnog osiguranja 666. I sa savršenim detaljem, da sve što kupe u radnji iznosi 6.66 dolara. I opet Džejms Duval sa njegovim prelepim pretoplim okicama-najebe. Nowhere je poseban. Opet te sumanute sobe. Džejms Duval ima sobu sa grafitom samog sebe, onaj holandjanin ili švedjanin na pajdu ima sobu sa citatima, i posteljina mu je u istim tim citatima, i tv, i tepih sve. U Nowhere su boje najsavršenije, prosto pomisliš da si tamo, u El Eju. Sa sve otmicama od strane vanzemaljaca i onim likom, čije telo eksplodira i iz njega izadje džinovsa buba.
Smajli fejs je potpuno druga priča. Ali je to opet Los Andjeles, i opet je sve savršeno i zakompikovano, a opet, moraš da se debelo naduvaš da bi još bolje shvatio nju mučenicu i da bi još više vrištao od smeha. Kako otkinuta naduvana osoba može sebi da z komlikuje život, samo zbog nesvesnosti trenutka i paranoje. Inače jedini film gde nema ni H od homoseksualizma.
Kasnije je uradio taj Misterious Skin, koji meni lično nije skroz u njegovom fazonu, previše mraka, previše debresije, previše prostituisanja Dzozef Gordon Luita.
A onda Kaboom! Njegov poslednji film, gde se u ekipu glumaca vraća neprevazidjeno Duval, u ulozi Mesije, naduvanog rastamana. Ali ne u glavnoj ulozi. Ali u dovoljno izraženoj sporednoj. Naime, u Kaboom! Araki je dokazao da može da piše i režira polu-dramu, polu-komediju, polu-horor sa devetnaestogodišnjacima u 21. Veku. Smestivši ih na prvu godinu koledža, sa svim orgijama i jadima koje život u američkom koledžu donosi. I naravno sa nekom sumanutom pričom u pozadini, sa otmicama, snovima i halucinacijama.
Svakako, ko nije, mora da ga malo istraži, ali samo ukoliko je neosetljiv na različite pederske, lezbejske i orgijske scene. Malo vuče na Kamerona (Hedvig and the angry inch, Shortbus), ali je nekako uvek smešteno u tu generaciju neotkrivenih, nedefinisanih, oni koji počinju da istražuju sebe seksualno, i usvim ostalim smislima, i kao bonus uvek postoji ta savršena, nenormalna, vanzemaljska ili natprirodna horor priča koja prati glavnog junaka ili junakinju.
Svakako, pravi filmofilu, ukoliko nisi, tastaturu u šake, torrent i cepaj po Arakiju, nema greške.
Dzokson sa Brača
