Pauci sa Marsa

Mrzim naspramna sedišta u autobusima BusPlusa. Naročito ona u 37, mojoj redovnoj trasi i slonovskoj stazi. Preblizu su. Dodiruješ se kolenima sa sapatnikom prekoputa.

Da li ste ikada razmišljali kako bi ljudi posmatrali Dejvida Bouvija da nije poznat?

Vozim se tim prokletim autobusom. Čitam. Negde na Banovom Brdu ulazi on. Nepoznata verzija Dejvida Bouvija. Talasaste prosede šiške padaju na čelo. Plavkasto-zelenkasto sive oči. Kapci i trepavice. Zubi, isti oni Bouvijevski. Malo pomerena vilica u desno. Seda prekoputa mene. Iskošava čapljaste noge da se me ne bi uznemirio ukoliko nam se kolena slučajno dotaknu. Steže svoju torbu. Običan je. Običan Dejvid Bouvi. Izgleda negde izmedju psiha i dobrice. To je onaj zajeb kada možeš pogrešno da proceniš čoveka na osnovu izgleda.

Zaglavljeni smo kod mosta na Adi. Mosta koji je izgradjen da bi stvarao još veću gužvu u najzgužvanijem mestu u gradu.

Da li bi vam Bouvi izgledao zastrašujuće da ne znate da je Mica? Da li biste ga zagrlili da nije poznata ličnost ako samo uvidjate njegovu spoljašnost?

Autobus kreće naglo i oslobodjen gužve i kolone leti prema Sajmu. Dejvid Bouvi u isto vreme kad i ja opipava žilu na vratu i meri sebi puls.... dok ja merim svoj puls.... Pomera usta kao da samom sebi čita zen molitvu... ja još uvek to radim u glavi. Svi ga gledaju kao bombaša samoubicu. Ja ga gledam kao sapatnika. Hvata mi pogled kao da zna da ja znam da on nije bombaš samoubica. On je samoubica. Isto kao i ja. Isto kao i ti.

Silazi na Trgu. Kao da želim da mu kažem 'Dovidjenja' ali ipak jedva zadržavam pogled na sceni gde devojka glavnog lika pali kanalizacioni tunel u Njujorku gde se skupljaju skitnice.

Plače mi se od naspramnih sedišta u autobusu.

Hodaj

Dorćol je tih i hladan

Svaki korak bliže

29om je stepen više

megaherc glasnije

hodaj

svaki korak je otkucaj brže

i još jedan krvni sud

se previše širi

u tvojoj glavi

osećaš otkucaje

i bol se širi

proveravaš veličinu zenica

da li su iste

hodaj

a želiš da padneš

hodaj

a želiš da sedneš

u hlad

iako je ponoć

hodaj

ako staneš

poješće te asfalt koji se topi

hodaj

'možda bih mogao da nosim mali šal'

Najradije bih udomila neko mače. Evo Željka je imala par komada, i non-stop se neki mačići udomljavaju na fejsbuku. Ali ne mogu, jer sam alergična. A niko ne udomljava one ćelave demone. Možda bih ipak pokušala da se naviknem na dlaku tog potencijalnog mačeta. Ili da se ugušim. Zato mi je mama poklonila onu čestitku sa sivim mačetom sa kačketom, da me uteši što ne mogu da imam pravo. Pa sam slikala Kukija tako isto 'obučenog' i obećala da niko neće videti fotku.

To bi rešilo moje nezasite potrebe za preterivanjem.

Ne volim kada me neko pita šta ću.

Pa... trebaju mi patike, jer imam samo 7 pari, i naočare jer imam samo 28 pari, i čarape, nikad dosta čarapa i gaća i različite djindjuve, koje uglavnom nosim  prva dva meseca, pa ih onda zaboravim. Tako sam u Beču prošle godine pukla silne evre za neki silni nakit koji sam nosila mesec dana, a sada mi visi na kuki predvidjenoj za nakit na zidu.

Kupaći kostim? Neee, ionako ću samo da se rasplačem prilikom isprobavanja jer nema moja veličina gornjeg dela, ama baš nigde.

I telefon, ne zato što preterujem, nego ovaj neće više da sluša. Prosečni vek trajanja jednog androida nije više od godinu dana. Nokijo 3310 vrati se, sve ti je oprošteno.

Knjige uvek mogu, knjige se uvek traže, ali knjige ne mogu da obučem za grad da se pohvalim kako sam... vau dobila super knjigu, Andjeli pakla od H.S.Thompsona. ( Koji crni grad...? )

Možda bi trebalo da udomim neko mače, i u inat progutam sve njegove dlake....

Neizdrž

Pokušavam da čitam Bukovskog

Znaš onu zbirku priča

I ne ide

Baca me u depresiju

Osećam se gore nego on

A niti pijem, niti idem na konjske trke

Jedino u čemu smo slični

Je to što ležimo razgaćeni u krevetu

I mislimo o tome kako život nije fer

Pokušam da gledam film

A ne znam koji

Pa bih čak i otišla na Čuburu

Da gledam Dobar, loš zao

Ali ko još gleda vesterne

....i to na Čuburi

A ne mogu ni serije da gledam

Jer se osećam kao da te lažem

Ili kao da varam u kartama

Jer imamo listu

Onu zajedničku

Pa onda obučem pidzamu

I skinem je

Vežem kosu

Žuljaju me šnale

Pa opet Bukovski

I još jedna kafa

A znaš da ne mogu

Više od dve dnevno

A onda bih cigaru

A ti nisi ni jednu jedinu gomilicu

Duvana ostavio u dnevnoj sobi

Jedem keks

Okrugli onaj

I pijem sok direktno

Iz tetrapaka

Refrešujem instagram

I fejsbuk

Svaki minut

Završavam priču

'Veliki pesnik'

hvata me panika

stiže mi porukica

i baš kad hoću da kopiram

ovu pesmu na blog

otvara mi stranicu

i vidim

....prijavljena sam na tvoj nalog

Volite nekog drugog jer ga niko ne voli

Ne želim mir u svetu

Ipak sam ja ta

koja uči

i smišlja zločine

protiv čovečanstva

zavrteću zemlju

u suprotnom smeru

iako svaka magija

ima cenu

jedva čekam da diplomiram

da vam dam još jedan razlog

da me mrzite

i da isključim fejsbuk

možda i pobegnem

odavde

pa ja se vas odričem

mili moji

volite nekog drugog

jer ga niko ne voli

da nisam talentovana

da pravim kolače

već odavno bih

letela na metli

Hendlovanje (=rukovanje, prim.aut.)

Ponekad je teško pisati. Ne zbog inspiracije, ja imam inspiraciju na svakom koraku. Imam veselu porodicu i još veseliju srodnu dušu, dovoljno je da provedem sa njima pet minuta dnevno i da imam materijala za pola kratkog romana. A provodim sa njima sate. Zato sam i počela da pišem. Zato imam u planu dva romana, samo da završim ovaj faks, pa ću da imam vremena da se posvetim. Jer kad pišeš, ne možeš da piše i da učiš i da trčiš na ispite. Ne možeš da pišeš i budeš pod pritiskom. Za pisanje treba vreme i stabilnost.

Dakle, inspiracija je tu. Osnovni problem je kada o tebi svi znaju sve. Okej, ne baš sve ali dovoljno da naslute o kome se radi i gde.

Beograd je inače mali a fejsbuk i takozvana 'scena' kojoj pripadamo ga čini još manjim. Šta god da napišem izazvaću još više neprijateljskih pogleda, počeću da iritiram još više ljudi i onda ću konačno imati razlog da napustim ovaj grad. Kuki je u fazonu 'ovaj asfalt je naš!' ja sam u fazonu 'da dok nam ne napravim mogućnost da osvojimo neki bolji asfalt.' Ovaj je pregrejan guranjem nosa u tudja posla, neosnovanim hejtom i ignorisanjem.

S jedne strane ne mogu da osudjujem one koji mene osudjuju na hejt ili ignorisanje, jer i ja umem neosnovano unapred da donosim zaključke, a sa druge strane ja ipak na kraju svima dajem šansu. Meni niko od vas nije dao šansu. I zato ja vama ne dajem drugu.

Možda me ne hejtujete jer ipak nemate osnova za to. Ipak me ne poznajete. Ali ću uspešno da budem izignorisana. Kao da ne postojim. Kao da nemam nikakvu ulogu. Kao da sam tu neki uljez.

E pa nisam. Žao mi je ali moje postojanje nema nikakve veze sa prošlošću. Vaš problem je što živite u istoj i redovno nas apdejtujete. Ignorisanje mene će samo da izazove prezir a ja kada počnem da prezirem tome nema kraja. Jer retko to radim, i nije moj djir. Zato je strašno kada se odlučim za taj put.

Ljudi se menjaju, idu dalje, sve postaje drugačije, samo vi žalite za nekom prošlošću. Pa podignite joj spomenik. Ne morate da je oplakujete svaki put kada vam se ukaže prilika, nekoga takve stvari uopšte ne zanimaju. Ili joj napišite pesmu ili manifest, jer je definitivno vama bitna.

Ja sam budućnost. Ignorišite me, neće me biti tu. Ja umem najsavršenije i najbolje da izreflektujem svaku emociju kojom me izbombardujete šezdeset puta jače i to pravo u facu, dok ostavljam šare svog djona na vašem dupetu.

Niste fer i ne zaslužujete da ja budem fer. Niste kul, jer me frustrirate zbog nečega što nema veze sa mnom. Ne volim vas i nikada nećemo biti bliski. Čak šta više potrudiću se da vas više nikada u životu ne vidim.

Nosite svoja mala sećanja, i još manje živote i duše što dalje od mene.

I ne pitajte me kako hendlujem. Ja nemam obavezu da bilo šta što dolazi od vas hendlujem. Kako ćete vi da hendlujete kada skapirate koliki sam car i koliko ste retardirani? Ma koga ja zavaravam, niste dovoljno inteligentni da ikada skapirate da u stvari ne znate da se igrate, a tripujete-veliki ste plejeri.

Kako hendlujem? Ne hendlujem. Zabole me.

Detektivska priča

Postoji onaj klasičan momenat u horor filmovima. Žrtva sedi na kauču a iza ledja se približava zlikovac. A ti to gledaš i vičeš: 'Ne okreći se! Beži! Ne... Ne!' Ne prestaješ da galamiš dok neko ne izgubi glavu, grkljan ili dok mu se creva ne prospu po podu.

Tako isto postoji onaj klasičan momenat u glavi. Onaj mali glasić koji nikada ne pogreši. Bar moj nikada ne greši. Mali navigator koji te upozorava kada treba da ideš pravo punim gasom, kada da skreneš, kada da se vratiš na pravi put i najbitnije-kada da zakočiš. Ako ne ukočiš na vreme, krene toplina da se širi grudnim košem, bešika bi da popusti iako ti se do pre sekund nije piškilo, hiper ventiliraš i sada si ti u svom malom horor filmu, a tvoj verni fan Intuicija galami iz glave. Sledeća faza je tahikardija i preznojavanje, tresu ti se ruke i celim telom prolaze iglice, i odjednom žedj jer voda će najbolje da potera tu knedlu koja je zapela u grlu. Ali ne. Tvrdoglavo nastavljaš dalje. Srljaš u svoju opsednutost i ne možeš da se zaustaviš jer jebiga možda i nije strašno to što ćeš da vidiš. Možda saznaš je sve ipak super i ne moraš da stvaraš problem bez problema. A znaš da je strašno. Znaš da je strašno jer je strašno to to radiš i znaš da će posledice biti strašne po tvoju psihu ako to otkriješ. A još strašnije ako otkriješ da si to otkrila onome kome ne smeš da otkriješ da si otkrila, a opet moraš jer je u igri poverenje koje se upravo narušilo tvojim kopanjem po kosturima iz plakara.

Pogled juri preko reči čak nemaš ni snage da čitaš čitave rečenice, jer te svaki udarac srca tera na povraćanje. Povraća ti se malo zbog onoga što vidiš, a malo više zbog sebe, jer nisi sebi trebala da dozvoliš da to vidiš. Život je mnogo lakši kada ne guraš nos tamo gde ne treba da ga guraš. Život je najlakši kada slušaš taj mali glasić i krećeš se po njegovim instrukcijama. Letiš preko reči, slova, smajlija, i sada je najlakše da se prepustiš i da sve izvučeš iz konteksta i da svemu promeniš smisao i da popizdiš. Ili da se rastužiš.

I što je najgore, ne znaš kako da reaguješ. Da li da popizdiš? Da li da se rasplačeš? Ne znaš da li smeš da prijaviš svoj mali detektivski poduhvat. A znaš da moraš jer će te pojesti živu to što si videla a nije ti objašnjeno.

Zašto uvek moraju da postoje tajne? Zašto kada uvek nadju svoj put da izadju iz najmračnijeg podruma i obasjaju novi dan? 

Moj čvor

Imam jedan čvor

on bleji u mom stomaku

otišao je na odmor pre godinu

dana

a onda me je poželeo

i vratio se danas

moje srce voli

ovaj čvor

svaki put kada se vrati

toliko se obraduje

i počinje jako da kuca

ne da mi da uhvatim

kontinuitet u disanju

pa me bole rebra

i nevidljive igle bockaju kožu

moj simpatički nervni sistem

obožava ovaj čvor

pretrpava moje telo adrenalinom

pa mi se suše usta

i stežu usne

moj simpatički kaže

bori se ili beži

od vrištanja i cmizdrenja

nema ništa

samo ćeš dozvoliti

čudovištu da te pojede

Iskreno

Treba mi jedan

dan

da mi se desi

da ležim po ceo dan

i okrećem kanale

Da nemam grižu savesti

niti da razmišljam kako je

petak blizu

i da li ću uspeti

treba mi jedan dan

i da bude svaki dan

nema faksa, nema učenja

dodjem kući i zapravo se odmorim

Danas nije taj dan.

Neće biti ni sutra.

Danas je dan kada se jedno

ispitno pitanje razvlači na pola sata

Danas je dan kada je zima

ne rade radijatori

ali u pomoć uskače klima

danas je dan kada bih zaspala

kada ne želim da ustanem iz kreveta

kada čekiram fejsbuk profile

samo da bih bila sigurna

koliko ih sve mrzim

hranim svoj prezir kroz statuse

linkove i fotografije

Dan kada se prežderavam

jer mi je dosadno

pa radim sklekove dok

ne padnem u nesvest

jer se kažnjavam

Treba mi dan

kada će ovaj ciklus

da se završi.

Šetnja kući

U 29tom ne rade

ulična svetla

Kiša.

Pada kao da

nema sutra.

Kišobran ne pomaže

a ni moje platnene patike

Kada nema sirena

i tutnjave voza

u mom kraju je jako tiho

atmosfera iz horor filmova

miriše reka,

kiša bezobrazno natapa patike

košava lomi kišobrane.

Atmosfera iz horor filma

osećam otkucaje svog srca u vratu

ali glumim kul

ipak nosim Kinga u rancu

kao Talisman

I ne znam zašto nisam ostala

na toplom gde mi se zbog klime

redovno zapuši nos?

Ja

Jedna srozana čarapa
druga navučena iznad
kolena
Pidzama koja je
i pidzama
i trenerka
i uniforma
'za po kući'
majica sa Tiletom
i petokrakom
dobila je od brata
leoparardasti duks
raščupana kosa
rasparene mindjuše
crni krugovi oko
očiju
i glavobolja
u čelu i kapcima
volim prstiće
na potiljku
i pokrete koji
prate luk obrva
glavobolja popušta
a vratiće se kada
prstići zapale
da se posvete drvenim
palicama
'ja sam tebi komad nameštaja
a ti si meni duša'
nikako nije istina
zajebavaš ti mene malo
a?

:)

Pesma o Pesmama

100 pesama
da svi znaju
Da su o tebi

Ne!

Po jedna za svaki trenutak
Sa tobom

Za svaku uvijenu
Trepavicu na tvom oku
Po jedna pesma
I po jedna za svaku
Pegicu na mojoj koži
Pesma

Zbirka pesama
Za svaki stisak ruke
Za svaku nijansu
Ljubičaste boje
Za svaki sinhronizovani
Impuls

Po jedna pesma
Za svaki intuitivni znak uzvika
Za svaki moj znak uzvika
I grč u mišićima

Po jedna pesma za
Svaku novu pesmu
O tebi
Koja nikada nikada neće
Biti prosta kao pesma
O bilo kome drugom
Jer ti nisi bilo ko
Po jedna za svaku reč
Koja nosi težinu
Naših obećanja

Jedna po jedna
Za svako ne suzdržavanje
Za svaku novu izbrisanu granicu
I prepuštanje
Kao onaj zagrljaj
Kada si me prvi put video

Teškomije

Da vas gledam

kako ste mnogo kul

gomilate stvari

i patite od toga koliko nemate

a ja patim

dok dajem 100 kinti

dečku koji prodaje lice-u-lice

i uvek je malo

teškomije

zbog vaše taštine

i želje da budete primećeni

i da se svidite onima

koji se vama ne svidjaju

a duboko ste nezadovoljni sobom

i čitavo to kindjurenje

prekriva nesigurnost

teškomije

što hranite korporacije

a one vas kljukaju plastikom

i aditivima

pa kukate zbog viška kilograma

teškomije

zbog vaše lažne političke korektnosti

da slučajno ne bi ispali

ne-kul

teškomije

što ste svi toliko isti

u želji da se razlikujete

kopija kopijine kopije

teškomije

Udah-izdah

Ponekad je ovo malo

Parče plastike koje odapinje sekunde

Na mom starom svoču

Jako glasno

To ponekad je

Uglavnom noću

I tada nedostajanje

Širi svoje granice van

Ovog sveta

Zvuk je toliko uporan

Da mi dodje da povučem

Crveni končić

I lociram gde si materijalizovan

Samo da bih mogla da udahnem

Miris sa tvog

Ispečatiranog ramena

Ali umesto toga

Se prisetim

Neizgovorenih zaveta

Koji su ostali u crvenim čvorovima

Ne vučem končić

Već udišem izdišem

Udišem izdišem

Sama sa sobom

I umesto skazanjke

Čujem udarce ritma pod

Tvojim rukama

Tu sam

i kad nisi tu