Ponekad je teško
pisati. Ne zbog inspiracije, ja imam inspiraciju na svakom koraku. Imam veselu
porodicu i još veseliju srodnu dušu, dovoljno je da provedem sa njima pet minuta
dnevno i da imam materijala za pola kratkog romana. A provodim sa njima sate. Zato
sam i počela da pišem. Zato imam u planu dva romana, samo da završim ovaj faks,
pa ću da imam vremena da se posvetim. Jer kad pišeš, ne možeš da piše i da učiš
i da trčiš na ispite. Ne možeš da pišeš i budeš pod pritiskom. Za pisanje treba
vreme i stabilnost.
Dakle,
inspiracija je tu. Osnovni problem je kada o tebi svi znaju sve. Okej, ne baš
sve ali dovoljno da naslute o kome se radi i gde.
Beograd je inače
mali a fejsbuk i takozvana 'scena' kojoj pripadamo ga čini još manjim. Šta god
da napišem izazvaću još više neprijateljskih pogleda, počeću da iritiram još
više ljudi i onda ću konačno imati razlog da napustim ovaj grad. Kuki je u
fazonu 'ovaj asfalt je naš!' ja sam u fazonu 'da dok nam ne napravim mogućnost
da osvojimo neki bolji asfalt.' Ovaj je pregrejan guranjem nosa u tudja posla,
neosnovanim hejtom i ignorisanjem.
S jedne strane ne
mogu da osudjujem one koji mene osudjuju na hejt ili ignorisanje, jer i ja umem
neosnovano unapred da donosim zaključke, a sa druge strane ja ipak na kraju svima
dajem šansu. Meni niko od vas nije dao šansu. I zato ja vama ne dajem drugu.
Možda me ne
hejtujete jer ipak nemate osnova za to. Ipak me ne poznajete. Ali ću uspešno da
budem izignorisana. Kao da ne postojim. Kao da nemam nikakvu ulogu. Kao da sam
tu neki uljez.
E pa nisam. Žao
mi je ali moje postojanje nema nikakve veze sa prošlošću. Vaš problem je što
živite u istoj i redovno nas apdejtujete. Ignorisanje mene će samo da izazove
prezir a ja kada počnem da prezirem tome nema kraja. Jer retko to radim, i nije
moj djir. Zato je strašno kada se odlučim za taj put.
Ljudi se menjaju,
idu dalje, sve postaje drugačije, samo vi žalite za nekom prošlošću. Pa
podignite joj spomenik. Ne morate da je oplakujete svaki put kada vam se ukaže
prilika, nekoga takve stvari uopšte ne zanimaju. Ili joj napišite pesmu ili
manifest, jer je definitivno vama bitna.
Ja sam budućnost.
Ignorišite me, neće me biti tu. Ja umem najsavršenije i najbolje da
izreflektujem svaku emociju kojom me izbombardujete šezdeset puta jače i to
pravo u facu, dok ostavljam šare svog djona na vašem dupetu.
Niste fer i ne
zaslužujete da ja budem fer. Niste kul, jer me frustrirate zbog nečega što nema
veze sa mnom. Ne volim vas i nikada nećemo biti bliski. Čak šta više potrudiću
se da vas više nikada u životu ne vidim.
Nosite svoja mala
sećanja, i još manje živote i duše što dalje od mene.
I ne pitajte me
kako hendlujem. Ja nemam obavezu da bilo šta što dolazi od vas hendlujem. Kako
ćete vi da hendlujete kada skapirate koliki sam car i koliko ste retardirani? Ma
koga ja zavaravam, niste dovoljno inteligentni da ikada skapirate da u stvari
ne znate da se igrate, a tripujete-veliki ste plejeri.
Kako hendlujem?
Ne hendlujem. Zabole me.
