Postoji onaj
klasičan momenat u horor filmovima. Žrtva sedi na kauču a iza ledja se
približava zlikovac. A ti to gledaš i vičeš: 'Ne okreći se! Beži! Ne... Ne!' Ne
prestaješ da galamiš dok neko ne izgubi glavu, grkljan ili dok mu se creva ne
prospu po podu.
Tako isto postoji
onaj klasičan momenat u glavi. Onaj mali glasić koji nikada ne pogreši. Bar moj
nikada ne greši. Mali navigator koji te upozorava kada treba da ideš pravo
punim gasom, kada da skreneš, kada da se vratiš na pravi put i najbitnije-kada
da zakočiš. Ako ne ukočiš na vreme, krene toplina da se širi grudnim košem,
bešika bi da popusti iako ti se do pre sekund nije piškilo, hiper ventiliraš i
sada si ti u svom malom horor filmu, a tvoj verni fan Intuicija galami iz
glave. Sledeća faza je tahikardija i preznojavanje, tresu ti se ruke i celim
telom prolaze iglice, i odjednom žedj jer voda će najbolje da potera tu knedlu
koja je zapela u grlu. Ali ne. Tvrdoglavo nastavljaš dalje. Srljaš u svoju
opsednutost i ne možeš da se zaustaviš jer jebiga možda i nije strašno to što
ćeš da vidiš. Možda saznaš je sve ipak super i ne moraš da stvaraš problem bez
problema. A znaš da je strašno. Znaš da je strašno jer je strašno to to radiš i
znaš da će posledice biti strašne po tvoju psihu ako to otkriješ. A još
strašnije ako otkriješ da si to otkrila onome kome ne smeš da otkriješ da si
otkrila, a opet moraš jer je u igri poverenje koje se upravo narušilo tvojim
kopanjem po kosturima iz plakara.
Pogled juri preko
reči čak nemaš ni snage da čitaš čitave rečenice, jer te svaki udarac srca tera
na povraćanje. Povraća ti se malo zbog onoga što vidiš, a malo više zbog sebe,
jer nisi sebi trebala da dozvoliš da to vidiš. Život je mnogo lakši kada ne
guraš nos tamo gde ne treba da ga guraš. Život je najlakši kada slušaš taj mali
glasić i krećeš se po njegovim instrukcijama. Letiš preko reči, slova,
smajlija, i sada je najlakše da se prepustiš i da sve izvučeš iz konteksta i da
svemu promeniš smisao i da popizdiš. Ili da se rastužiš.
I što je najgore,
ne znaš kako da reaguješ. Da li da popizdiš? Da li da se rasplačeš? Ne znaš da
li smeš da prijaviš svoj mali detektivski poduhvat. A znaš da moraš jer će te
pojesti živu to što si videla a nije ti objašnjeno.
Zašto uvek moraju
da postoje tajne? Zašto kada uvek nadju svoj put da izadju iz najmračnijeg
podruma i obasjaju novi dan?
