среда, 30. мај 2012.

Play DEAD!


’Kiki, idem sad.’
Tišina.
’Vratiću ti se što pre. Okej. Ovo je već nešto novo. Svidja mi se.’
Tišina. Vrata se otvaraju. On izlazi. Čuje se škripanje djonova po mermernim pločama hodnika. Čuje se lift. Mehanička vrata se prvo otvaraju, pa zatvaraju. Lift odlazi.
Ona i dalje nepomično leži na parketu. Oči su joj staklaste i uprte u jednu tačku. U tačku iz koje je on pre minut-dva nestao. Donji deo pidzame je srozan. Noge nameštene u turski sed, jer je on tako namestio pre nego što je polizao čisto da proveri da li će da reaguje. Ruke bez opiranja sili gravitaicije u neskladu. Majica zavrnuta.

Cela situacija liči na zločin. Cela situacija jeste zločin.


Zvuk poruke. Skakanje iz kreveta. Ona leži nepomično i čeka baš tu rečenicu koju će on da izgovori.
’E, moram da krenem’
Uzdahnula je:
’Molim?’
Sa tim uzdahom i tim ’molim’ je opet deo njene duše otišao. Raspršio se u vazduhu.
’Nemoj tako’
Ona ostaje nepomična.
Čuje se oblačenje farmerki. Zvuk sipanja soka u visoku zelenu čašu. Gutanje. Spuštanje čaše na sto. Njegovi koraci do klonje. Zatvaranje vrata. Dizanje daske. Pišanje. Puštanje vode. Zvuk vode iz česme. Kako je prokleto čist! Zvuk otvaranja vrata.
Ona ostaje napomična.
Ona zuri u trag njihovog prvog jebanja na zidu. Fleka nastala celih pet dana posle krečenja. Oseća da se nadvija nad nju. Da je posmatra.
’Kiki, nemoj da me teraš da odem a da se ne pozdravimo’
Ona ostaje nepomična.
On joj pomera kapak na oku, a ona mu prkosi prevrtanjem oka i okretanjem beonjače. Gura je. Pokušava da je pomeri.
’Kiki. Kiki. Doći ću opet. Ima toliko vremena’
Ona ostaje nepomična.
Pokušava da je podigne. Ali je i za njega teška. Za svakoga je teška. Baca je nazad na krevet. Njen svaki mišić je opušten i pada u krevet potpuno prirodno. Pada kao da je skočila sa četvrtog sprata na vatrogasni dušek.
Ostaje nepomična, pomera se samo zbog amortizacije kreveta.

Hvata je za ruke i kreće da je vuče. Gornjim delom tela udara o patos. Zatim stižu i noge.
Vuče je preko parketa spavaće sobe do vrata. Spušta je na zemlju. Krivicom zemljine teže udara potiljkom o pod. Prebacuje joj noge u uzak hodnik izmedju male sobe i velike sobe. Kada je namestio, nastavlja da je vuče kroz hodnik do velike sobe. Tu je i ostavlja. Na velikom praznom prostoru parketa.
Ona leži nepomično i zuri u jednu tačku.
’Kiki.’
Nema odgovora. Počinje da joj njuška stomak i da je golica. Trznula se par puta. Spušta joj donji deo pidzame i liže je. Trznula se par puta.
Odlazi.
Vraća se sa jastukom i stavlja joj ga pod glavu. Kako je prokleto brižan.

Naginje se nad njom i ljubi je. I odlazi.
Sa saznanjem da je ona potpuno luda.

Ono što ne zna je da je svaki put tako stvarno malo po malo ubije.
I uvek se vraća na mesto zločina