Ima taj
jedan od milion snimaka kada smo bili mali. Kod baba Olge u kuhinji u Loznici.
Ne sećam se da li je Jelena bila na snimku. Možda bi trebalo da ga detaljnije
pogledam posle sto godina i da utvrdim sve likove i dogadjaje.
A ionako,
Jelenu smo oduvek maltretirali i šikanirali. Oduvek je nekako izgledalo kao da
smo nas dvoje deca iste majke a ne njih dvoje. Moj brat i ja. Na tom snimku moj
ćale jedno milion puta kaže ’Joco ljubi batu’, a ja ga poljubim i obrišem
masnom kuhinjskom krpom.
Čudno je to
kada vratiš film i kreneš da preživljavaš sve te trenutke. Letovanja, raspuste,
horor filmove vikendom, uvaljivanje diskova i navlačenje na muziku, prva
pijanstva, prve izlaske, prvu pljugu i blejanje na klupici ispred Čugura. I
more i faks i rasprave i tešenje i savetovanje. I zaštitnički stav i ono
najlepše saznanje da dok imaš brata imaš ceo svet.
Moj brat.
Master na gradjevini, hidro smer, sutra kreće u Oman da im pokaže šta zna. Na
najmanje godinu dana. Radi pravu stvar, ostavlja puno, da bi ostvario nešto
novo. I ja bih. I potpuno ga podržavam i uz njega sam.
Kaže ’ne
brini, vratiću se ja kad sve ovo prodje’. Ne brinem. Znam da će biti sve okej.
On je moj brat, najbolji brat na celom svetu. Brat koji je uvek znao prave
stvari i pravio najbolje izbore. Brat koji je uvek bio tu i razumeo i najgore i
najteže stvari.
Jebote. Već mi nedostaje.
Jebote. Već mi nedostaje.
