Kada je sve mračno i kada se
mesečina, i ulično svetlo prelama preko venecijanera. Kada se ne čuje ništa.
Osim ponekog automobila. Osim komšinicine fijoke koju nemilosrdno zalupi
nekoliko puta u sred noći. Mislim da joj u toj fijoci stoje lekovi. Volela bih
da ja imam neku fijoku sa lekovima. Onim koji ti izvrše trenutnu lobotomiju, da
ne moraš da razmišljaš o svačemu u sred noći. Kada gledaš senku venecijanera i
samo ponekad pomisliš na Fredi Krugera.
Da li je ludilo? To što sam u
stanju da obožavam tog zlikovca iz horor filma. Ali da ga vrlo često i sanjam?
Ne plašim ga se, on je samo zlikovac iz filma, ali ponekad pomislim na njega
pred spavanje. Ponekad se u svojim snovima krijem od njega po Koteškim
ćoškovima.
To su oni nokturni trenutci
kada mi na pamet padaju najbolje ideje za pisanje, ali sam previše lenja da
zapišem odmah sve to. Ili mi akcioni potencijali u neuronima toliko forsiraju
mozak da pre nego što uspem da zapamtim jednu ideju pojavi se druga.
To su oni momenti, kada mislim
na tebe, dečko. Kada razmišljam o tome čime su te toliko uplašili? Kakav je to
strah kojim te kontrolišu? Čime te ucenjuju? Zašto ne možeš da raširiš krila i
poletiš sa mnom. Znaš, ja mogu da te odvedem gde nikad nisi bio. Već jesam u
par navrata. Zašto uporno preživljavaš u tom okruženju, kada sa mnom možeš da
živiš? Je li, dragi dečko?
Ili se plašiš mene? Veruj mi,
nisi jedini koji nikada ne zna kako ću da odregujem. Ne znam ni ja vrlo često.
Ali to sam ja. I mene su plašili. Celo odrastanje. Ali me nikad nisu uplašili.
Nikad me nisu naterali da igram po njihovim pravilima. Mnogi me zbog toga nisu
ni upoznali. Prilagodjavanje izgleda lako, dok se ne probudiš i ne shvatiš
koliko si nesrećan. Jesi li srećan, dečko? Da li si ikada istinski bio srećan?
Ili je to bilo zamazivanje i maskiranje u neku lažnu savršenost, koja te je
kasnije odvela u nezadovoljstvo?
Ja sam daleko od savršenosti. Trapava
sam. Zbunjena. Pomalo izgubljena i luda. I to svi znaju. I odbacuju me. I ne
prihvataju me. Jer neću da igram po tudjim pravilima i srljam u nešto što će me
učiniti nesrećnom.
Dragi dečko, koga se plašiš?
Mene, ili svih tih navodno ispravnih, beskrajno lažno bezgrešnih i ’politički
korektnih’ nazovi ljudi koji te okružuju? Ili se plašiš sebe?
Da li se plašiš kada se
probudiš a mene nema u krevetu? Da li se pitaš zašto sam otišla?
Moje noćne dileme se
razbuktavaju. Osećam srce da pobesnelo lupa. Osećam napad panike. Osećam tvoje
telo priljubljeno uz svoje, i tvoje ruke oko mene. I kada se pomerim, šapićeš
mi da samo ostanem tu, i da ne idem nigde. Stapam se sa otkucajima tvog srca i
pitam se... čega se plašiš?
