Greške.
Postoje na papiru. Mogu da se poprave gumicom za brisanje. Ili besomučnim žvrljanjem, ili belilom. Postoje na elektronskom papiru. Mogu da se isprave strelicom na levo. Ili selektovanjem i opcijom ’delete’.
Neke ne mogu da se isprave, ali mogu da se ispeglaju nečim boljim, pa kao da se nije ništa desilo.
Postoje one životne. A u životu nema gumica za brisanje, nema belila, nema opcije ’delete’. Jer postoji sećanje. Pa čak i kada svi zaborave, ti se sećaš.
Ja sam majstor.
Majstor uništavanja. Majstor grešaka. Majstor svega naopačke.
Oštećena. Olupana. Slupana. Sjebana.
Stvarno nisam neke stvari tražila, ali su se desile. Vukle su se jedna za drugom. Prosto povezane. Sudbinski. Ništa nije slučajno.
I često se pitam ’zar ne zaslužujem više’. Pa ne. Drugi se plaše ovakvih ko što sam ja. Mada. U početku im budem zanimljiva, a onda kako vreme prolazi, tako otkrivaju kolika je površina mog ludila. Koliko je to beskrajno i bez granica. I onda spraše. Uplaše se. Pa naravno. Zašto bi neko imao ludaka pored sebe. Osim na kratko, da ih potseti da život može da bude van okvira nekog šablona. A onda ih izlazak iz tog šablona poremeti i useru se u gaće i odu.
Jer sa nekim van šablona ne mogu da žive. Nikad ne znaju šta da očekuju. Bolje je da budu sa nekim ko ne iznanadjuje. Sa nekim ko je sigurica.
A onda ostajem slobodna. Najslobodnija na svetu. Ali bez ikoga s kim tu slobodu mogu da podelim.
