No sleep till Brooklyn

Ja živim u Bruklinu. Za one koji nisu upućeni u nove nadimke odrdjenih delova grada, to je pojas koji obuhvata 29.Novembar od Pančevca do Trga i sve ono prema reci. Znači Djure Djakovića i Viline vode. Zašto se tj deo zove Bruklin, ja nemam pojma. Samo su jednog dana 2006 godine počeli da niču grafiti '29. Novembar-Brooklyn'. I tako, moj poznati komšija i ja (dok smo se još voleli) usvojimo taj nadimak za naš kraj do danas.

Danas Bruklin potseća na NY Brooklyn. Ceo dan se čuju sirene, što i u principu nije nešto čudno, jer je tu i SUP. A i nisam o tome htela da pišem. Na raskrsnici ispred moje zgrade se pojavila ogromna rupa u asfaltu. Na sred raskrsnice. Isečeno nekom mašinom za sečenje asfalta na raskrsnicama. Svako malo, neko se zaleti, jer ne očekuje rupu i zakači prednjim branikom za ivicu.
Na trotoaru su gomiletine čadjavog snega. Okej, ja znam da taj sneg ne može da nestane uz pomoć čarobnog štapića, ali izgleda grozno onako crn i polu smrznut, polu istopljen.
Ali ni to nije toliko strašno. Postoji nešto drugo na trotoarima, što nisam videla u Bruklinu par godina. Pseći izmet. Nemojte da me pogrešno protumačite, ja obožavam pse. Mrzim vlasnike. Jer pas, nažalost, ne može sam da pokupi svoju kaku, mada kapiram da bi, pošto su sve životinje bolje i vaspitanije od ljudi. Za kupljenje kake je zadužen vlasnik. Ali vlasnik skapira-super, pao sneg, ker će da se iskenja tu negde na gomilu snega, ja ću to malo da zatrpam, štedim i kese i kičmu od saginjanja. I onda se otopi sneg. I onda sve te divote izadju na površinu i šire zarazu. I onda ja tako psujem i skakućem ko svraka po trotoaru kada krenem negde.

A o masakru članova Vox Populi-a... nekom drugom prilikom.... čim smislim. :)

Vuk Samotnjak

Greške.

Postoje na papiru. Mogu da se poprave gumicom za brisanje. Ili besomučnim žvrljanjem, ili belilom. Postoje na elektronskom papiru. Mogu da se isprave strelicom na levo. Ili selektovanjem i opcijom ’delete’.

Neke ne mogu da se isprave, ali mogu da se ispeglaju nečim boljim, pa kao da se nije ništa desilo.

Postoje one životne. A u životu nema gumica za brisanje, nema belila, nema opcije ’delete’. Jer postoji sećanje. Pa čak i kada svi zaborave, ti se sećaš.

Ja sam majstor.

Majstor uništavanja. Majstor grešaka. Majstor svega naopačke.

Oštećena. Olupana. Slupana. Sjebana.

Stvarno nisam neke stvari tražila, ali su se desile. Vukle su se jedna za drugom. Prosto povezane. Sudbinski. Ništa nije slučajno.

I često se pitam ’zar ne zaslužujem više’. Pa ne. Drugi se plaše ovakvih ko što sam ja. Mada. U početku im budem zanimljiva, a onda kako vreme prolazi, tako otkrivaju kolika je površina mog ludila. Koliko je to beskrajno i bez granica. I onda spraše. Uplaše se. Pa naravno. Zašto bi neko imao ludaka pored sebe. Osim na kratko, da ih potseti da život može da bude van okvira nekog šablona. A onda ih izlazak iz tog šablona poremeti i useru se u gaće i odu.

Jer sa nekim van šablona ne mogu da žive. Nikad ne znaju šta da očekuju. Bolje je da budu sa nekim ko ne iznanadjuje. Sa nekim ko je sigurica.

A onda ostajem slobodna. Najslobodnija na svetu. Ali bez ikoga s kim tu slobodu mogu da podelim.

Suze i njihanje

Ovo je priča o tome kako smo moj drug Milan i ja išli u diskoteku. Ne, nije.
Ovo je priča o pijancima, poetama, i prvom fašističkom napadu u 2012.
Našli smo se za početak Milan, Marojević, Dragana i ja na polu-poslovnom sastanku oko tih naših pesama i pesničkih večeri poznatijih kao Poezin. Kao i do sad, Marojević je bio nervozan, Milan se pitao što je ovaj nervozan, Dragana u njenom fazonu, a ja kao i obično drčna i poprilično naporna. Ali došli smo do par nekih ideja, uglavnom zahvaljujući meni :P.
I tako, produžimo Milan  i ja u Ilegalu (bivšu Industriju) da overimo koncert FC Apatride Utd. Ilegala neverovatno puna, kao u stara dobra vremena. Pretežno su tu bili dredonje i dredonjke, ali to je rege. Rege. Moje mišljenje je da je to pomalo čak i dosadna muzika. Ono, za po kući. Okej, ne kažem. Slušao se nekada rege intezivno izmedju ova moja četiri zelena zida. Ali nisam neki fan kućnog vrtenja regea. Fan sam njihanja uz rege negde napolju.
Ali FC Apatride Utd je  bašš dobar bend. Baš su ono, Hard Core Reggae. Preeedugačke pesme, odlična muzika i fantastični tekstovi. Vrlo politički nekorektni, ali ja to volim. Jer je svaka politička korektnost fejk. Bar sada. Parola koncerta je bila 'RADNIČKA KLASA NE GLASA'. Politički nekorektno? Pa dobro bre, za koga bilo ko normalan može da glasa u ovoj državi? Za Tadića i ekipu? Neka hvala. Za Nikolića i priču o projektu koji je još SFRJ obustavila jer je za SFRJ bio neisplatljiv, a kamoli za Srbijicu. Za Čedu koji pušta bradu da bi ličio na koalicionog partnera koji je trebao da se drži pisanja knjiga, jer mu to za razliku od politike ide. Ali nebitno. Poenta je da je taj koncert srpskog benda najmanje poznatog Srbima imao vrlo jasnu poruku sa kojom se slažem.
Ali neko se ne slaže. Neko, ko udje u onaj podrum i baci suzavac. Neko kome ni na kraj pameti nije bilo da je to podrum, da je napolju minus, da tu niko nije došao da pravi sranja nego da se zanjiše uz malo hardkor regea. Popije koju čašicu, popuši koji dzok.
Istrčali smo napolje. Ja u majici kratkih rukava, koja inače imam nekih poteškoća sa napadima panike i ostalim anksioznim sranjima. Vratili se posle 10 minuta. I zanjihali se.
I ja sam se njihala i njihala. I tako volim da se njišem uz taj rege, malo više uz raga, ali volim i uz rege i volim kako su to odradili, i Boba je pokidao na djitri.
A trebalo mi je njihanje. I drago mi je što je naše njihanje uspelo da pobedi fašistički napad.
Evo vam i gratis pesma ;)

http://www.youtube.com/watch?v=b5paJp4BUDA

Androgene gaćice

Ceo život nosiš farmerke

Pantalone

Skejterke, starke ili martinke

Ceo život nosiš pamučne

Androgene gaćice

I pamučne sporske topiće

Nećeš da porasteš

Nećeš da budeš definisana kao žensko

Nećeš da radiš u kancelariji

Za nekog mentola

A znaš da je još gore da budeš sama svoj gazda

Hoćeš da budeš umetnica

Ali hoćeš i da preživiš

Pušiš buksnu čekajući da se promeni svet

Nećeš da prihvatiš da neke stvari nemaju šansu

I onda PUF.

Kupuješ suknje

Sečeš nogavice od farmerki

I pretvaraš ih u najbezobraznije šorciće

Kupuješ push-up brus

Prvo zajedno sa njim kupuješ mrežaste čarape

A onda ih zajedno cepate

Postaješ umetnica

Ali kapiraš da ti svet ne duguje nikakve usluge

I jedino ti samoj sebi možeš da ga promeniš

Gledaš pornić naslonjena na sto

Obuvena u pornićarske sandale

Pušiš buksnu i shvataš da si promenila svoj svet

Osim androgenih gaćica

I dva repića na vrh glave

Jer ipak malo moraš da ostaneš dete

I da takva

Daš nekim drugim stvarima šansu

I neka čuda se ipak dese.