Ponekad se pretvaram da sam turista. Obujem svoje vans patike, navučem
kožnu jaknu i stavim najkul cvike iz kolekcije. Stavim crveni karmin i istrčim
u svetlost novog dana.
Obavezne su slušalice. U njima je uvek neki zvuk koji je retko kome
poznat. Queens of the stone age zbog kojih zamišljam da je to sunce pod kojim
se ponovo radjam ono kalifornijsko pod kojim bi u stvari trebalo da budem. Ili
The world is yours solo album Iana Browna. Tada zamišljam da će iza sledećeg
ćoška da se pojavi Big Ben a ne crkva Svetog Marka. Volim taj album ima toliko
gudačkih zvukova. Sve te silne violine i čela mi blago dižu pritisak, ali onako
prijatno. Osećam laganu dramu u vazduhu, ali to je samo zbog muzike. Drame
drugih ljudi me ne dotiču. Drama celog sveta me ne dotiče, jer sam ja
fantastična i niko ne može da mi pokvari dan. Songs for the deaf album radi
slično iako je dijametralno suprotan onoj modernoj filharmoniji pod palicom
Iana Browna. Mada on mi ne diže pritisak, on stvara onaj blagi osećaj treme u
stomaku, onaj osećaj zbog koga sam dok sam još bila neiskusna provodila jutra
sa glavom iznad wc šolje pljujući želudačnu kiselinu prethodne noći. Sada znam
da taj osećaj mogu da čuvam. Ne izbacujem ga iz sebe, jer on je zupčanik koji
mi pomaže da ostanem živa. Ne dozvoljava mrtvim pogledima prolaznika da me
zaraze svojom mrtvačkom homogenošću. Taj osećaj je postao moj štit.
Mada, sve počinje sa Bruklinom. Kada iskoračim iz zgrade, strčim niz
stepenice minijaturnog haustora, dotaknem nogom tlo, na teritoriji sam
Bruklina. Beogradskog Bruklina. Klinci iz kraja su mislili da su mnogo opasni i
negde 2007me su ceo kraj iscrtali grafitima 29ti Novembar-Brooklyn. Ne znam
kakav je pravi Bruklin ali ovaj naš je strava. Vetar uvek duva. Sunce se
probija kroz lišće gomile drveća, soliteri u komunističom stilu kao dzinovi
štrče iz relikata stilizovanih fasada zgrada-patuljčica. Buka saobraćaja,
sirene, tu je i voz a ponekad proleću i borbeni avioni. U Bruklinu mi ne
trebaju slušalice, slušam grad koji ne može da me dotakne. Postoji samo u
zvučnoj dimenziji. Ali kada napustim bezbednu zonu postajem neko drugi.
Pretvaram se da sam turista u sopstvenom gradu. Slikam zgrade, grafite,
drveće, reku, životinje, ljude i čuda konceptualne umetnosti. Ne mogu da se
homogenizujem. Nosim dva para mindjuša na ušima. Puštam kosu da bi mogla da je
vežem u pundju. Mindjuše zveckaju na vetru i dok sam u pokretu i stvaraju
posebnu harmoniju koju čujem preko slušalica. Tako je lako isključiti se.
Posmatrač sam. Gledam, upijam, izbegavam kontakt očima i niko ne sme da
me pipne. Ja sam društvo mrtvih pesnika. Smejem se sama sa sobom jer
dozvoljavam da mi svaka misao ispuni mozak, svaki interni fazon da napravi
poplavu smeha. Posmatram. Društvo je
heterogena sredina, ali svaka njegova ćelija je izuzetno homogenizovana. A ja
ne želim da budem u ćeliji.
Šetam se podzemnim prolazima, tamo gde se vidi istinsko sivilo, koje
razbija boja koja vibrira sa nečije gitare, harmonike ili saksofona. Tada
skidam slušalice i boja ulazi u mene, sisam energiju i nastavljam dalje.
Ponekad se desi neki drečavo zeleni kaput koji neonski svetli u prolazu. Ali to
je privid. Sivilo je dublje, ne može ga uništiti površinski sjaj.
Homogeno sivilo oko mene ne može da prodre u mene. Stvaram duboke
unutrašnje vibracije, koje su jače i izlovana sam muzikom i pretvaranjem da sam
neko drugi. Zato ostajem šarena vibrirajuća loptica na crno belom crtežu Sveta.
