Makazičarenje

Ja ni ne znam
šta imam i šta
znam
o njemu

Možda je moja kolekcija
najveća na svetu

nije mi žao

Svetu trebaju novi kolekcionari
lažnih idola
On ima novu kolekcionarku
svojih sranja
A ja konačno volim
nekoga koga ne mrzim

Bacam svoju kolekciju
njegovih reči iz sredine magazina
i fotki sa naslovnih strana
i posekla sam prst
na neki intervju iz 2006te
Kapljice krvi su kanule
na njegovo tužno lice
koje me gleda kroz zelenilo
kese za smeće

mi smo skroz bezveze a svi ste vi bre super

Možda je mrzeti ceo svet

potpuno bezveze

I možda sam ja potpuno bezveze

što pišem ovakve pesme

 Ali trese me mržnja

krcka mi kosti i cepa mi kožu

i izlazi u jebenim gejzirima

kroz zenice

Mrzim vaše glupe

face

mrzim vaše lažne osmehe

mrzim vaše frizure

jer su sad u modi

i svi ste ih fotokopirali

sebi na skalp

Mrzim vašu lažnu sreću

da je imate ne biste bili tu

i mrzim vašu sposobnost za 'sve'

a najviše za lažnu reklamu

I mrzim vašu ugroženost

zbog čega uvek

morate da budete bez

koncepta

u prvom planu

Sve što brzo bljesne

još brže sagori

a kada sagori

ja sam ta koja će da

rasprši dim

i usisa pepeo u kanalizaciju

vama sličnih

sitnih duša

Mrziš Arandjelovac

Tvoje poznavanje baleta
najbolje opisuje tvoj ton
kojim nadjačavaš
saobraćajnu buku u Kneza Miloša

Kažeš 'lepo igraju
ali nemaju poentu'
da ti šapnem nešto
moraš da osetiš
a osećanja nemaju baš uvek poentu

Mrziš Arandjelovac
jer živiš 12 godina u njemu
ako ćemo tako
do sad sam ja prva trebala
da izvršim invaziju na Mars

Izvini što sam te izudarala
Bukovskim
nisam bila svesna da knjiga
može da zaboli više nego
djon

Znaš, ni ja baš nešto ne volim
Arandjelovac
ali je u Zelenoj Jabuci
najbolji banana-split na svetu

:)

Drkadzijska ljubav

Režim na prolaznike

šutiram u dupe

svakog ko me okrzne u gužvi

Jačam bicepse

stiskanjem pesnice

Mi drugima

lomimo vratove

lomimo svoje kosti

Izbijamo zube

Kidamo svoju kožu

i tudje meso

Spavamo po klupama

i čekamo prve vozove

koji vode dalje

Ne možeš sačuvati trenutak

koji je već prošao

Vozovi nas vode

u sledeći ram

Nova vrelina peska

i sveže nagrizanje soli

Naša drkadzijska ljubav

jedino razume nas

Prvih milion godina

Imam 12 godina

repiće na vrh glave

i malu kosicu koja

se znoji po čelu

Volim da ukrštam oči

i ne plašim se da 'će mi ostati tako'

Volim Diznija i dečije pesmice

igram se sama sa sobom

Imam 127 godina

upoznala sam neke velike ljude

i neke patuljke od ličnosti

bez kojih ne bih bila ja

Moj organizam je uneo otrova

koliko vaš neće za pet života

nemam novca

ali imam iskstva

i dalje ne mogu da se naviknem

na kišni dan

Imam 27 godina

još dva meseca

imam diplomu fakulteta

U desnom dzepu nosim pero

u levom nosim četkice za slikanje

Prsten na domaliću

i ljubav svog života

Bije me glas

da imam dobar glas

ali da ne znam da pevam

Znam da igram

i sve se manje šminkam

Imam milion godina

ponekad sam prazna

a ponekad hoću da eksplodiram

vrlo često implodiram

nemam fejsbuk

Naučila sam za ovih prvih milion godina

da najviše me vidite

kada sam nevidljiva

Sajber Koks

Sećam se da mi je mama jednom prilikom pričala kako su tata i ona funkcionisali u njihovoj vezi i kasnije u prvim godinama braka. To je bio kraj sedamdesetih, upoznali su se na Partijskom sastanku. Svaki student je morao da bude član Partije ukoliko je želeo da završi fakulet. Oni su se upoznali, onda je tu neko od njih malo tvrdio pazar i na kraju su se smuvali. Tata je živeo negde na Dušanovcu sa tetkom kao student podstanar, a mama je živela sa babom i dedom u Kotežu. Tata bi odlazio u Loznicu kod njegovih roditelja. Tamo u Loznici su imali telefon. Mama nije imala telefon. Postojala je jedna telefonska govornica kod starog Ce Marketa koje se čak i ja sećam, ali ta govornica nije radila nikada kada je trebalo da radi. Nikada kada je trebalo mami da radi. Pa je mama išlau poštu, ali u to vreme nekako ni pošte nisu imale stritno radno vreme pa se nekada desilo da tada po ceo dan dreždi pored telefona u Loznici čekajući da mu se mama javi.

Ali izdržali su. Evo ih skoro trideset pet godina kasnije. Valjda je ova priča nekako najbolja priča koja može da da definiciju poverenja.

Mi danas nikome ne verujemo. A toliko mogućnosti za praćenje i lociranje. Počelo je sa mobilinim telefonima, nokturnim sms porukicama. Mejlovi su se pisali na daljinu, nije bilo veb kamerica. Onda je krenulo malo po malo. Golišavi mms-ovi. Mejlovi sumljivih sadržaja. Pa majspejs, pa onda fejsbuk. ISQ je postao prevazidjen. Zve zabavno je nestalo, i sve što je bilo zabavno u smislu dopisivanja i interneta, pa čak i slanje golišavih poruka nekom sa ISQ je bilo zabavno. Nismo bili toliko pokvareni da iskoristimo to protiv nekoga.

Kada je nestala zabava, sve ono što smo radili iz zabave smo počeli da upotrebljavamo protiv drugih a samim tim i protiv sebe. Ako ste slali nekome golišave slike, zašto ne biste opet. Ako ste ih primali od nečijih riba ko vam garantuje da vam se kosmos ne sveti time da vaš sadašnji partner to radi. Sve što je tajno igralo za vas počinje javno da vas proganja. Sve gole cice preseljne iz časopisa na dajlap konekciju ustaju iz mrtvih i vi već zamišljate da je na nekom sajtu za špijunažu izašao vaš video snimak drkanja jer niste zaštitili veb kameru izol trakom iako ste znali da na neko posmatra.

Nikome ne verujemo i zato većani nas rodjenih u potezu izmedju '75. i '90. ne može da nadje partnera. Ne može da se 'smiri'. Ne može da voli a da se ne plaši.

Nikome ne verujemo i zato ostajemo sami.

Nikome ne verujemo osim svojim sajber gedzetima.

Crtež Sveta

Ponekad se pretvaram da sam turista. Obujem svoje vans patike, navučem kožnu jaknu i stavim najkul cvike iz kolekcije. Stavim crveni karmin i istrčim u svetlost novog dana.

Obavezne su slušalice. U njima je uvek neki zvuk koji je retko kome poznat. Queens of the stone age zbog kojih zamišljam da je to sunce pod kojim se ponovo radjam ono kalifornijsko pod kojim bi u stvari trebalo da budem. Ili The world is yours solo album Iana Browna. Tada zamišljam da će iza sledećeg ćoška da se pojavi Big Ben a ne crkva Svetog Marka. Volim taj album ima toliko gudačkih zvukova. Sve te silne violine i čela mi blago dižu pritisak, ali onako prijatno. Osećam laganu dramu u vazduhu, ali to je samo zbog muzike. Drame drugih ljudi me ne dotiču. Drama celog sveta me ne dotiče, jer sam ja fantastična i niko ne može da mi pokvari dan. Songs for the deaf album radi slično iako je dijametralno suprotan onoj modernoj filharmoniji pod palicom Iana Browna. Mada on mi ne diže pritisak, on stvara onaj blagi osećaj treme u stomaku, onaj osećaj zbog koga sam dok sam još bila neiskusna provodila jutra sa glavom iznad wc šolje pljujući želudačnu kiselinu prethodne noći. Sada znam da taj osećaj mogu da čuvam. Ne izbacujem ga iz sebe, jer on je zupčanik koji mi pomaže da ostanem živa. Ne dozvoljava mrtvim pogledima prolaznika da me zaraze svojom mrtvačkom homogenošću. Taj osećaj je postao moj štit.

Mada, sve počinje sa Bruklinom. Kada iskoračim iz zgrade, strčim niz stepenice minijaturnog haustora, dotaknem nogom tlo, na teritoriji sam Bruklina. Beogradskog Bruklina. Klinci iz kraja su mislili da su mnogo opasni i negde 2007me su ceo kraj iscrtali grafitima 29ti Novembar-Brooklyn. Ne znam kakav je pravi Bruklin ali ovaj naš je strava. Vetar uvek duva. Sunce se probija kroz lišće gomile drveća, soliteri u komunističom stilu kao dzinovi štrče iz relikata stilizovanih fasada zgrada-patuljčica. Buka saobraćaja, sirene, tu je i voz a ponekad proleću i borbeni avioni. U Bruklinu mi ne trebaju slušalice, slušam grad koji ne može da me dotakne. Postoji samo u zvučnoj dimenziji. Ali kada napustim bezbednu zonu postajem neko drugi.

Pretvaram se da sam turista u sopstvenom gradu. Slikam zgrade, grafite, drveće, reku, životinje, ljude i čuda konceptualne umetnosti. Ne mogu da se homogenizujem. Nosim dva para mindjuša na ušima. Puštam kosu da bi mogla da je vežem u pundju. Mindjuše zveckaju na vetru i dok sam u pokretu i stvaraju posebnu harmoniju koju čujem preko slušalica. Tako je lako isključiti se.

Posmatrač sam. Gledam, upijam, izbegavam kontakt očima i niko ne sme da me pipne. Ja sam društvo mrtvih pesnika. Smejem se sama sa sobom jer dozvoljavam da mi svaka misao ispuni mozak, svaki interni fazon da napravi poplavu smeha.  Posmatram. Društvo je heterogena sredina, ali svaka njegova ćelija je izuzetno homogenizovana. A ja ne želim da budem u ćeliji.

Šetam se podzemnim prolazima, tamo gde se vidi istinsko sivilo, koje razbija boja koja vibrira sa nečije gitare, harmonike ili saksofona. Tada skidam slušalice i boja ulazi u mene, sisam energiju i nastavljam dalje. Ponekad se desi neki drečavo zeleni kaput koji neonski svetli u prolazu. Ali to je privid. Sivilo je dublje, ne može ga uništiti površinski sjaj.

Homogeno sivilo oko mene ne može da prodre u mene. Stvaram duboke unutrašnje vibracije, koje su jače i izlovana sam muzikom i pretvaranjem da sam neko drugi. Zato ostajem šarena vibrirajuća loptica na crno belom crtežu Sveta.