Prvih milion godina

Imam 12 godina

repiće na vrh glave

i malu kosicu koja

se znoji po čelu

Volim da ukrštam oči

i ne plašim se da 'će mi ostati tako'

Volim Diznija i dečije pesmice

igram se sama sa sobom

Imam 127 godina

upoznala sam neke velike ljude

i neke patuljke od ličnosti

bez kojih ne bih bila ja

Moj organizam je uneo otrova

koliko vaš neće za pet života

nemam novca

ali imam iskstva

i dalje ne mogu da se naviknem

na kišni dan

Imam 27 godina

još dva meseca

imam diplomu fakulteta

U desnom dzepu nosim pero

u levom nosim četkice za slikanje

Prsten na domaliću

i ljubav svog života

Bije me glas

da imam dobar glas

ali da ne znam da pevam

Znam da igram

i sve se manje šminkam

Imam milion godina

ponekad sam prazna

a ponekad hoću da eksplodiram

vrlo često implodiram

nemam fejsbuk

Naučila sam za ovih prvih milion godina

da najviše me vidite

kada sam nevidljiva

Sajber Koks

Sećam se da mi je mama jednom prilikom pričala kako su tata i ona funkcionisali u njihovoj vezi i kasnije u prvim godinama braka. To je bio kraj sedamdesetih, upoznali su se na Partijskom sastanku. Svaki student je morao da bude član Partije ukoliko je želeo da završi fakulet. Oni su se upoznali, onda je tu neko od njih malo tvrdio pazar i na kraju su se smuvali. Tata je živeo negde na Dušanovcu sa tetkom kao student podstanar, a mama je živela sa babom i dedom u Kotežu. Tata bi odlazio u Loznicu kod njegovih roditelja. Tamo u Loznici su imali telefon. Mama nije imala telefon. Postojala je jedna telefonska govornica kod starog Ce Marketa koje se čak i ja sećam, ali ta govornica nije radila nikada kada je trebalo da radi. Nikada kada je trebalo mami da radi. Pa je mama išlau poštu, ali u to vreme nekako ni pošte nisu imale stritno radno vreme pa se nekada desilo da tada po ceo dan dreždi pored telefona u Loznici čekajući da mu se mama javi.

Ali izdržali su. Evo ih skoro trideset pet godina kasnije. Valjda je ova priča nekako najbolja priča koja može da da definiciju poverenja.

Mi danas nikome ne verujemo. A toliko mogućnosti za praćenje i lociranje. Počelo je sa mobilinim telefonima, nokturnim sms porukicama. Mejlovi su se pisali na daljinu, nije bilo veb kamerica. Onda je krenulo malo po malo. Golišavi mms-ovi. Mejlovi sumljivih sadržaja. Pa majspejs, pa onda fejsbuk. ISQ je postao prevazidjen. Zve zabavno je nestalo, i sve što je bilo zabavno u smislu dopisivanja i interneta, pa čak i slanje golišavih poruka nekom sa ISQ je bilo zabavno. Nismo bili toliko pokvareni da iskoristimo to protiv nekoga.

Kada je nestala zabava, sve ono što smo radili iz zabave smo počeli da upotrebljavamo protiv drugih a samim tim i protiv sebe. Ako ste slali nekome golišave slike, zašto ne biste opet. Ako ste ih primali od nečijih riba ko vam garantuje da vam se kosmos ne sveti time da vaš sadašnji partner to radi. Sve što je tajno igralo za vas počinje javno da vas proganja. Sve gole cice preseljne iz časopisa na dajlap konekciju ustaju iz mrtvih i vi već zamišljate da je na nekom sajtu za špijunažu izašao vaš video snimak drkanja jer niste zaštitili veb kameru izol trakom iako ste znali da na neko posmatra.

Nikome ne verujemo i zato većani nas rodjenih u potezu izmedju '75. i '90. ne može da nadje partnera. Ne može da se 'smiri'. Ne može da voli a da se ne plaši.

Nikome ne verujemo i zato ostajemo sami.

Nikome ne verujemo osim svojim sajber gedzetima.