Mrzim naspramna
sedišta u autobusima BusPlusa. Naročito ona u 37, mojoj redovnoj trasi i slonovskoj
stazi. Preblizu su. Dodiruješ se kolenima sa sapatnikom prekoputa.
Da li ste ikada
razmišljali kako bi ljudi posmatrali Dejvida Bouvija da nije poznat?
Vozim se tim
prokletim autobusom. Čitam. Negde na Banovom Brdu ulazi on. Nepoznata verzija
Dejvida Bouvija. Talasaste prosede šiške padaju na čelo. Plavkasto-zelenkasto
sive oči. Kapci i trepavice. Zubi, isti oni Bouvijevski. Malo pomerena vilica u
desno. Seda prekoputa mene. Iskošava čapljaste noge da se me ne bi uznemirio
ukoliko nam se kolena slučajno dotaknu. Steže svoju torbu. Običan je. Običan
Dejvid Bouvi. Izgleda negde izmedju psiha i dobrice. To je onaj zajeb kada
možeš pogrešno da proceniš čoveka na osnovu izgleda.
Zaglavljeni smo
kod mosta na Adi. Mosta koji je izgradjen da bi stvarao još veću gužvu u
najzgužvanijem mestu u gradu.
Da li bi vam
Bouvi izgledao zastrašujuće da ne znate da je Mica? Da li biste ga zagrlili da
nije poznata ličnost ako samo uvidjate njegovu spoljašnost?
Autobus kreće
naglo i oslobodjen gužve i kolone leti prema Sajmu. Dejvid Bouvi u isto vreme
kad i ja opipava žilu na vratu i meri sebi puls.... dok ja merim svoj puls....
Pomera usta kao da samom sebi čita zen molitvu... ja još uvek to radim u glavi.
Svi ga gledaju kao bombaša samoubicu. Ja ga gledam kao sapatnika. Hvata mi
pogled kao da zna da ja znam da on nije bombaš samoubica. On je samoubica. Isto
kao i ja. Isto kao i ti.
Silazi na Trgu.
Kao da želim da mu kažem 'Dovidjenja' ali ipak jedva zadržavam pogled na sceni
gde devojka glavnog lika pali kanalizacioni tunel u Njujorku gde se skupljaju
skitnice.
Plače mi se od
naspramnih sedišta u autobusu.
