Sklonište

Večeras su se voleli Jupiter i Venera.
Gledali smo to zajedno.
Ali preko telefona.
Potsetilo me je na ono jednom
kada si se parkirao ispred moje zgrade
i zvao me
A ja sam izašla na prozor.
Bila je zima
ali nije bilo hladno.

Muči me insomnia
Izašao mi je osip po šakama
Stres

I vrtim se
prvo mi je hladno
pa se uvaljam u jorgan
kao palačinka

Onda mi je vruće, pa se
otkrijem
i otvorim prozor.

Pa je hladno
A i malo se plašim
da me neko čudovište ne
uhvati za otkriveno stopalo

Da bi skrenula misli sa čudovišta
koje mi živi ispod kreveta
počinjem da razmišljam
o tome šta ću da obučem
za Wilhelm Scream

A znam šta mi u stvari fali

Ono kada 'udjem' u tebe
i tvoje telo mi postane sklonište
Ušuškam se
i samo mi viri pegav nos
da mogu da dišem
I nije mi ni hladno
ni vruće
i ne razmišljam o čudovištu ispod kreveta

A ti si mi ljuštura
i Zemlja prestaje da rotira
a ja sam na sigurnom

15. Mart apokaliptične 2012, Beograd

Žardinjere
Skele na nikad izrenoviranom muzeju
Lupanje štikli
Škripa djonova
Brundanje motora autobusa
sevanje varnica trolejbusa

Devojka u crvenom kaputiću
se zaleće i prepada dečka
sa alžirskom maramom
s ledja
Bradonja sa 'kastrovkom'
se glasno smeje
još glasnijem visokom tipu
koji najglasnije na svetu priča neki fazon
Verovatno je težak snob
iako je prelep

Prolazi jedna glam metalka
ukupno ih je ostalo
dvoje u Beogradu
ona je lepša polovina

Klinac iz 'Lica ulice'
mi prilazi
dajem mu stotku
ne dopustivši mu da mi izdeklamuje
ono što je naučio
''Imaš lepe šiške'' dobacuje mi
prilazeći nekoj ženturači
u lakiranim čizmama
koja neće ni da ga pogleda

Preostali zraci sunca
kupaju Narodno Pozorište
i Vojni muzej
Najavljuju suton

A kada krene suton
mene debelo počinju da nerviraju
večito spuštene roletne na Narodnom muzeju
i večno nadrkani Beogradjani
i svi ti obični ljudi
koji nisu sigurni
da li smeju da me vole
ili je ipak sigurnije i bolje po njih
da me mrze
Mene i moje šiške
koje se svidjaju cigančićima
iz 'Lica ulice'
Mene i mojih više od pet
dozvoljenih boja
Mene koja kao frik
sedim na žardinjeri
i posvećujem pesmu

Svima njima koji me nerviraju
u svojoj običnosti
petobojnosti i jednobojnosti
savršenosti
sve je na svom mestu
nigde ništa ne štrči
Svima njima
koje ne znam da li da
volim ili mrzim
ili da prosto ne trošim energiju na njih

Nego da im samo posvetim pesmu
dok mi se grči želudac
dok mi krvari izgrižena usna
dok čekam Matiju
da mi ulepša dan

Ljubavna.

Zauvek

Ostani zauvek sa mnom

da se gnjavimo

i sanjamo snove od eurokrema

Ostani zauvek pored mene

da gledamo filmove o superherojima

i po milioniti put neku epizodu Star Wars-a

Nemoj nikada da odeš

volim to naše ludilo

to što se u isto vreme dopisujemo na fejsu

i razgovaramo preko telefona

Volim tvoje ruke

i tvoj osmeh

i to što sam spremna

kada se posvadjamo

da odem na kraj sveta da te nadjem

nikada pre ni sa kim nisam bila spremna na to

Budi tu!

Samo ti voliš

iskreno voliš moje ludilo

vidim ti to u očima

koliko god da si ljut

i voliš me baš takvu kakva jesam

voliš ono u šta si se zaljubio

a nesvesno se pored tebe menjam

Ostani zauvek sa mnom

jer ja hoću da zauvek budem sa tobom

i tu za tebe

da te grlim

i gnjavim

i podržavam

i njušim

da ti dozvoljavam da me prozivaš

i da se zajedno tome smejemo

I hoću da mi zauvek šišaš čiroki

i sužavaš pantalone

i puštaš porniće

Jer ako zauvek ostaneš

jednog dana ćemo se sigurno

na sred ulice držati za ruke

Insomniak

Trgla sam se i otvorila oči.
Prvo sam pomislila-'dobro je, bar ovaj put nisam iskočila iz kreveta i zabila nos u vrata'. Onda sam pogledala na sat.
03:54. Što znači da je bilo 03:49, jer sam zbog paničnog straha od kašnjenja namestila sat da trči pet minuta. Protegla sam se i zaključila: ili ču da zaspim u roku od 5 minuta, ili ću kao i prethodnih 15ak noći da se vrtim do jutra, a onda ću ceo dan da budem ko posrana.
04:28 Palim laptop. Potpuno neočekivano prevlačim folder 'Skaj Vikler' u winamp. Klikćem na mali ekrančić u uglu malog ekrana mog minijaturnog laptopa i pokušavam da se konektujem na komšijinu mrežu koju arčim od kad smo renovirali stan, a kablove prokletog adsl-a nismo provukli do moje sobe. Ko ga jebe, da neće da mu drugi kradu, zaključao bi je. Ali ovaj put ne ide. Neće da se ukači. Zatvaram laptop i spuštam ga na pod pored kreveta.
05:02 Ponovo dižem laptop sa poda, ovaj put pronalazim drugu mrežu na koju nisu stavili katanac. Klikćem connect i uspelo je. Ali neće da otvori ni jedan prokleti sajt. Zatvaram laptop. Okrećem se ka zidu i molim se Sili da zaspim.
05...i nešto. Gledam kroz prozor. Napolju je dan. Boli me celo telo. Kao onim metamfetaminskim noćima. Kada su zenice bile 2 cm u prečniku. Kada je bolelo celo telo. Kada sam se znojila. A ni sama nisam znala koji će mi to.
05:36 Nikada neću završiti faks.
05:45 Vraćam se u 2006. Prolazi mi ON kroz glavu i sve kroz šta smo prošli a nikuda nismo stigli. Ni zajedno ni odvojeno.
05:52 Da li sam luda? Da li treba da odem? Zauvek? bilo gde...
06:30 Zvoni ćaletov alarm. Čujem kako mu kvrckaju kolena dok ide do klonje. Čujem da pere zube...
09:48 Vrtela sam se po krevetu do jutra. Osećam se posrano.

No sleep till Brooklyn

Ja živim u Bruklinu. Za one koji nisu upućeni u nove nadimke odrdjenih delova grada, to je pojas koji obuhvata 29.Novembar od Pančevca do Trga i sve ono prema reci. Znači Djure Djakovića i Viline vode. Zašto se tj deo zove Bruklin, ja nemam pojma. Samo su jednog dana 2006 godine počeli da niču grafiti '29. Novembar-Brooklyn'. I tako, moj poznati komšija i ja (dok smo se još voleli) usvojimo taj nadimak za naš kraj do danas.

Danas Bruklin potseća na NY Brooklyn. Ceo dan se čuju sirene, što i u principu nije nešto čudno, jer je tu i SUP. A i nisam o tome htela da pišem. Na raskrsnici ispred moje zgrade se pojavila ogromna rupa u asfaltu. Na sred raskrsnice. Isečeno nekom mašinom za sečenje asfalta na raskrsnicama. Svako malo, neko se zaleti, jer ne očekuje rupu i zakači prednjim branikom za ivicu.
Na trotoaru su gomiletine čadjavog snega. Okej, ja znam da taj sneg ne može da nestane uz pomoć čarobnog štapića, ali izgleda grozno onako crn i polu smrznut, polu istopljen.
Ali ni to nije toliko strašno. Postoji nešto drugo na trotoarima, što nisam videla u Bruklinu par godina. Pseći izmet. Nemojte da me pogrešno protumačite, ja obožavam pse. Mrzim vlasnike. Jer pas, nažalost, ne može sam da pokupi svoju kaku, mada kapiram da bi, pošto su sve životinje bolje i vaspitanije od ljudi. Za kupljenje kake je zadužen vlasnik. Ali vlasnik skapira-super, pao sneg, ker će da se iskenja tu negde na gomilu snega, ja ću to malo da zatrpam, štedim i kese i kičmu od saginjanja. I onda se otopi sneg. I onda sve te divote izadju na površinu i šire zarazu. I onda ja tako psujem i skakućem ko svraka po trotoaru kada krenem negde.

A o masakru članova Vox Populi-a... nekom drugom prilikom.... čim smislim. :)

Vuk Samotnjak

Greške.

Postoje na papiru. Mogu da se poprave gumicom za brisanje. Ili besomučnim žvrljanjem, ili belilom. Postoje na elektronskom papiru. Mogu da se isprave strelicom na levo. Ili selektovanjem i opcijom ’delete’.

Neke ne mogu da se isprave, ali mogu da se ispeglaju nečim boljim, pa kao da se nije ništa desilo.

Postoje one životne. A u životu nema gumica za brisanje, nema belila, nema opcije ’delete’. Jer postoji sećanje. Pa čak i kada svi zaborave, ti se sećaš.

Ja sam majstor.

Majstor uništavanja. Majstor grešaka. Majstor svega naopačke.

Oštećena. Olupana. Slupana. Sjebana.

Stvarno nisam neke stvari tražila, ali su se desile. Vukle su se jedna za drugom. Prosto povezane. Sudbinski. Ništa nije slučajno.

I često se pitam ’zar ne zaslužujem više’. Pa ne. Drugi se plaše ovakvih ko što sam ja. Mada. U početku im budem zanimljiva, a onda kako vreme prolazi, tako otkrivaju kolika je površina mog ludila. Koliko je to beskrajno i bez granica. I onda spraše. Uplaše se. Pa naravno. Zašto bi neko imao ludaka pored sebe. Osim na kratko, da ih potseti da život može da bude van okvira nekog šablona. A onda ih izlazak iz tog šablona poremeti i useru se u gaće i odu.

Jer sa nekim van šablona ne mogu da žive. Nikad ne znaju šta da očekuju. Bolje je da budu sa nekim ko ne iznanadjuje. Sa nekim ko je sigurica.

A onda ostajem slobodna. Najslobodnija na svetu. Ali bez ikoga s kim tu slobodu mogu da podelim.

Suze i njihanje

Ovo je priča o tome kako smo moj drug Milan i ja išli u diskoteku. Ne, nije.
Ovo je priča o pijancima, poetama, i prvom fašističkom napadu u 2012.
Našli smo se za početak Milan, Marojević, Dragana i ja na polu-poslovnom sastanku oko tih naših pesama i pesničkih večeri poznatijih kao Poezin. Kao i do sad, Marojević je bio nervozan, Milan se pitao što je ovaj nervozan, Dragana u njenom fazonu, a ja kao i obično drčna i poprilično naporna. Ali došli smo do par nekih ideja, uglavnom zahvaljujući meni :P.
I tako, produžimo Milan  i ja u Ilegalu (bivšu Industriju) da overimo koncert FC Apatride Utd. Ilegala neverovatno puna, kao u stara dobra vremena. Pretežno su tu bili dredonje i dredonjke, ali to je rege. Rege. Moje mišljenje je da je to pomalo čak i dosadna muzika. Ono, za po kući. Okej, ne kažem. Slušao se nekada rege intezivno izmedju ova moja četiri zelena zida. Ali nisam neki fan kućnog vrtenja regea. Fan sam njihanja uz rege negde napolju.
Ali FC Apatride Utd je  bašš dobar bend. Baš su ono, Hard Core Reggae. Preeedugačke pesme, odlična muzika i fantastični tekstovi. Vrlo politički nekorektni, ali ja to volim. Jer je svaka politička korektnost fejk. Bar sada. Parola koncerta je bila 'RADNIČKA KLASA NE GLASA'. Politički nekorektno? Pa dobro bre, za koga bilo ko normalan može da glasa u ovoj državi? Za Tadića i ekipu? Neka hvala. Za Nikolića i priču o projektu koji je još SFRJ obustavila jer je za SFRJ bio neisplatljiv, a kamoli za Srbijicu. Za Čedu koji pušta bradu da bi ličio na koalicionog partnera koji je trebao da se drži pisanja knjiga, jer mu to za razliku od politike ide. Ali nebitno. Poenta je da je taj koncert srpskog benda najmanje poznatog Srbima imao vrlo jasnu poruku sa kojom se slažem.
Ali neko se ne slaže. Neko, ko udje u onaj podrum i baci suzavac. Neko kome ni na kraj pameti nije bilo da je to podrum, da je napolju minus, da tu niko nije došao da pravi sranja nego da se zanjiše uz malo hardkor regea. Popije koju čašicu, popuši koji dzok.
Istrčali smo napolje. Ja u majici kratkih rukava, koja inače imam nekih poteškoća sa napadima panike i ostalim anksioznim sranjima. Vratili se posle 10 minuta. I zanjihali se.
I ja sam se njihala i njihala. I tako volim da se njišem uz taj rege, malo više uz raga, ali volim i uz rege i volim kako su to odradili, i Boba je pokidao na djitri.
A trebalo mi je njihanje. I drago mi je što je naše njihanje uspelo da pobedi fašistički napad.
Evo vam i gratis pesma ;)

http://www.youtube.com/watch?v=b5paJp4BUDA