Prvih milion godina

Imam 12 godina

repiće na vrh glave

i malu kosicu koja

se znoji po čelu

Volim da ukrštam oči

i ne plašim se da 'će mi ostati tako'

Volim Diznija i dečije pesmice

igram se sama sa sobom

Imam 127 godina

upoznala sam neke velike ljude

i neke patuljke od ličnosti

bez kojih ne bih bila ja

Moj organizam je uneo otrova

koliko vaš neće za pet života

nemam novca

ali imam iskstva

i dalje ne mogu da se naviknem

na kišni dan

Imam 27 godina

još dva meseca

imam diplomu fakulteta

U desnom dzepu nosim pero

u levom nosim četkice za slikanje

Prsten na domaliću

i ljubav svog života

Bije me glas

da imam dobar glas

ali da ne znam da pevam

Znam da igram

i sve se manje šminkam

Imam milion godina

ponekad sam prazna

a ponekad hoću da eksplodiram

vrlo često implodiram

nemam fejsbuk

Naučila sam za ovih prvih milion godina

da najviše me vidite

kada sam nevidljiva

Sajber Koks

Sećam se da mi je mama jednom prilikom pričala kako su tata i ona funkcionisali u njihovoj vezi i kasnije u prvim godinama braka. To je bio kraj sedamdesetih, upoznali su se na Partijskom sastanku. Svaki student je morao da bude član Partije ukoliko je želeo da završi fakulet. Oni su se upoznali, onda je tu neko od njih malo tvrdio pazar i na kraju su se smuvali. Tata je živeo negde na Dušanovcu sa tetkom kao student podstanar, a mama je živela sa babom i dedom u Kotežu. Tata bi odlazio u Loznicu kod njegovih roditelja. Tamo u Loznici su imali telefon. Mama nije imala telefon. Postojala je jedna telefonska govornica kod starog Ce Marketa koje se čak i ja sećam, ali ta govornica nije radila nikada kada je trebalo da radi. Nikada kada je trebalo mami da radi. Pa je mama išlau poštu, ali u to vreme nekako ni pošte nisu imale stritno radno vreme pa se nekada desilo da tada po ceo dan dreždi pored telefona u Loznici čekajući da mu se mama javi.

Ali izdržali su. Evo ih skoro trideset pet godina kasnije. Valjda je ova priča nekako najbolja priča koja može da da definiciju poverenja.

Mi danas nikome ne verujemo. A toliko mogućnosti za praćenje i lociranje. Počelo je sa mobilinim telefonima, nokturnim sms porukicama. Mejlovi su se pisali na daljinu, nije bilo veb kamerica. Onda je krenulo malo po malo. Golišavi mms-ovi. Mejlovi sumljivih sadržaja. Pa majspejs, pa onda fejsbuk. ISQ je postao prevazidjen. Zve zabavno je nestalo, i sve što je bilo zabavno u smislu dopisivanja i interneta, pa čak i slanje golišavih poruka nekom sa ISQ je bilo zabavno. Nismo bili toliko pokvareni da iskoristimo to protiv nekoga.

Kada je nestala zabava, sve ono što smo radili iz zabave smo počeli da upotrebljavamo protiv drugih a samim tim i protiv sebe. Ako ste slali nekome golišave slike, zašto ne biste opet. Ako ste ih primali od nečijih riba ko vam garantuje da vam se kosmos ne sveti time da vaš sadašnji partner to radi. Sve što je tajno igralo za vas počinje javno da vas proganja. Sve gole cice preseljne iz časopisa na dajlap konekciju ustaju iz mrtvih i vi već zamišljate da je na nekom sajtu za špijunažu izašao vaš video snimak drkanja jer niste zaštitili veb kameru izol trakom iako ste znali da na neko posmatra.

Nikome ne verujemo i zato većani nas rodjenih u potezu izmedju '75. i '90. ne može da nadje partnera. Ne može da se 'smiri'. Ne može da voli a da se ne plaši.

Nikome ne verujemo i zato ostajemo sami.

Nikome ne verujemo osim svojim sajber gedzetima.

Crtež Sveta

Ponekad se pretvaram da sam turista. Obujem svoje vans patike, navučem kožnu jaknu i stavim najkul cvike iz kolekcije. Stavim crveni karmin i istrčim u svetlost novog dana.

Obavezne su slušalice. U njima je uvek neki zvuk koji je retko kome poznat. Queens of the stone age zbog kojih zamišljam da je to sunce pod kojim se ponovo radjam ono kalifornijsko pod kojim bi u stvari trebalo da budem. Ili The world is yours solo album Iana Browna. Tada zamišljam da će iza sledećeg ćoška da se pojavi Big Ben a ne crkva Svetog Marka. Volim taj album ima toliko gudačkih zvukova. Sve te silne violine i čela mi blago dižu pritisak, ali onako prijatno. Osećam laganu dramu u vazduhu, ali to je samo zbog muzike. Drame drugih ljudi me ne dotiču. Drama celog sveta me ne dotiče, jer sam ja fantastična i niko ne može da mi pokvari dan. Songs for the deaf album radi slično iako je dijametralno suprotan onoj modernoj filharmoniji pod palicom Iana Browna. Mada on mi ne diže pritisak, on stvara onaj blagi osećaj treme u stomaku, onaj osećaj zbog koga sam dok sam još bila neiskusna provodila jutra sa glavom iznad wc šolje pljujući želudačnu kiselinu prethodne noći. Sada znam da taj osećaj mogu da čuvam. Ne izbacujem ga iz sebe, jer on je zupčanik koji mi pomaže da ostanem živa. Ne dozvoljava mrtvim pogledima prolaznika da me zaraze svojom mrtvačkom homogenošću. Taj osećaj je postao moj štit.

Mada, sve počinje sa Bruklinom. Kada iskoračim iz zgrade, strčim niz stepenice minijaturnog haustora, dotaknem nogom tlo, na teritoriji sam Bruklina. Beogradskog Bruklina. Klinci iz kraja su mislili da su mnogo opasni i negde 2007me su ceo kraj iscrtali grafitima 29ti Novembar-Brooklyn. Ne znam kakav je pravi Bruklin ali ovaj naš je strava. Vetar uvek duva. Sunce se probija kroz lišće gomile drveća, soliteri u komunističom stilu kao dzinovi štrče iz relikata stilizovanih fasada zgrada-patuljčica. Buka saobraćaja, sirene, tu je i voz a ponekad proleću i borbeni avioni. U Bruklinu mi ne trebaju slušalice, slušam grad koji ne može da me dotakne. Postoji samo u zvučnoj dimenziji. Ali kada napustim bezbednu zonu postajem neko drugi.

Pretvaram se da sam turista u sopstvenom gradu. Slikam zgrade, grafite, drveće, reku, životinje, ljude i čuda konceptualne umetnosti. Ne mogu da se homogenizujem. Nosim dva para mindjuša na ušima. Puštam kosu da bi mogla da je vežem u pundju. Mindjuše zveckaju na vetru i dok sam u pokretu i stvaraju posebnu harmoniju koju čujem preko slušalica. Tako je lako isključiti se.

Posmatrač sam. Gledam, upijam, izbegavam kontakt očima i niko ne sme da me pipne. Ja sam društvo mrtvih pesnika. Smejem se sama sa sobom jer dozvoljavam da mi svaka misao ispuni mozak, svaki interni fazon da napravi poplavu smeha.  Posmatram. Društvo je heterogena sredina, ali svaka njegova ćelija je izuzetno homogenizovana. A ja ne želim da budem u ćeliji.

Šetam se podzemnim prolazima, tamo gde se vidi istinsko sivilo, koje razbija boja koja vibrira sa nečije gitare, harmonike ili saksofona. Tada skidam slušalice i boja ulazi u mene, sisam energiju i nastavljam dalje. Ponekad se desi neki drečavo zeleni kaput koji neonski svetli u prolazu. Ali to je privid. Sivilo je dublje, ne može ga uništiti površinski sjaj.

Homogeno sivilo oko mene ne može da prodre u mene. Stvaram duboke unutrašnje vibracije, koje su jače i izlovana sam muzikom i pretvaranjem da sam neko drugi. Zato ostajem šarena vibrirajuća loptica na crno belom crtežu Sveta.

Simpatički Vitez

-Zašto si toliko besna?

-Zašto si toliko nesrećna?

-Šta se dešava?

Izgleda da prijatelji ne vole kada preuzmeš odgovornost za svoje postupke i uzmeš život u svoje ruke.

Mene su moji prijatelji zaboravili. Moji prijatelji nisu razumeli da mi treba vremena da završim neke stvari. Da mi treba vremena da i ja uspem u nečemu. Da pokažem da i ja mogu da budem neko, a ne večiti autsajder u problemu.

Ponekad pomislim da ja nisam dobra osoba. Možda postoji razlog zašto sam odbačena. Možda je svima bilo lakše da me odbace nego da se raspravljaju sa mnom gde grešim i da popravimo to. Moje reakcije umeju da budu sumanute, ali nisam tako strašna.

Niko nije bio tu. Kada mi je pritisak bio 160/110. Kada sam išla po centru za hipertenziju. Niko nije sa mnom preživljavao znojenje, lupanje srca, bol u želucu, bolove u zglobovima svako jutro. Niko ne zna kako je kada ne možeš da ustanš iz kreveta, jer od trenutka kada ustaneš, tvoje telo želi da padneš. Šalje vrtoglavice, bol u grudima, hiperventiliranje i kočenje leve ruke. Predominantno-simpatikus.

Evo šta sam naučila na faksu:

Nervni sistem se deli (uslovno rečeno deli) na dva dela: autonomni i neautonomni. Autonomni nervni sistem se naziva i vegetativni, on radi nezavisno od naše volje i kontroliše rad unutrašnjih organa. Autonomni nervni sistem se deli na parasimpatički i simpatički. Oni medjusobno deluju jedan na drugog. Ili, naučno, medjusobno se potiru. Kada je jedan dominantan. drugi ga smiruje.

Parasimpatikus radi u normalnim uslovima. Kada nas ništa ne boli, kada nas ne juri pas ili serijski ubica psihopata. Simpatikus deluje kada nas juri pas, ili psihopata, ili kada je naš organizam toliko uplašen od svega da stalno imamo utisak da nas juri psihopata. Simpatikus deluje na naš oragnizam po sistemu 'spasi se'. Kontroliše nadbubrežnu žlezdu koja luči noradrenalin i adrenalin. Ova dva hormona se vezuju za voje alfa i beta receptore i šire zenice da bolje vidiš, krvne sudove ekstremiteta da brže trčiš, ubrzavaju puls, i kontrakcije mišićnih ćelija srca. I to je kul jer organizam na taj način zna da je u opasnosti. Ali moj organizam je istripovao da je stalno u opasnosti. Pa mi je puls stalno oko 88/90 (normalan je 70). Arterijki krvni pritisak mi je 160/110 (normalan je do 140/80). Osećam bol u grudima, teško dišem. Vrti mi se u glavi i imam strahovite migrene zboj pritiska na krvne sudove u glavi. Boli me leva ruka zbog tako visokog pulsa. Grči mi se želudac jer mu simpatikus ne dozvoljava da radi kako treba.

Anksioznost i napadi panike kao posledica velikog stresa i guranja stvari pod tepih.

I niko me nije pitao kako sam. Postoje ljudi koji jesu. Postoji Kuki koji je bio sa mnom svaki sekund. Ljudi koje znam najduže su se pokazali kao najnemarniji. Umesto da me pitaju kako sam, pitaju Željku kako sam. Željka nije ja. Umesto da pozovu na čaj, jedva čekaju da me zajebu.

A neki su prestali skroz da se javljaju.

Većina je prestala skroz da se javlja.

Srećna sam zato što imam Kukija, jer je jedini bio tu, jer je jedini pružao podršku i još uvek to radi. Trpi moje izlive svega jer zna da mi treba mnogo vremena i mnogo truda.

Besna sam, tužna i nesrećna... zbog. Pa dvoumim se. Ne znam da li je to što sam bila okružena svima njima a nisam provalila da će da me napuste čim bude teško. Ili zato što sam ih možda ja oterala u svom mraku, možda ne znam da sam loša osoba.

Zato nema više fejsbuka. Bolje ni jedan prijatelj nego 1000 onih goje boli dupe. Zato se i slikam samo sa Kukijem i stavljam to na instagram. Jer samo njega volim. I on je sve što imam. I najbolji je. I mogu da ga duvaju svi koji misle da ga poznaju i misle da nije najbolji. Najbolji i vredi zilion puta više od svih tih sitnih duša.

Osim njega, nemam više ništa.

Pauci sa Marsa

Mrzim naspramna sedišta u autobusima BusPlusa. Naročito ona u 37, mojoj redovnoj trasi i slonovskoj stazi. Preblizu su. Dodiruješ se kolenima sa sapatnikom prekoputa.

Da li ste ikada razmišljali kako bi ljudi posmatrali Dejvida Bouvija da nije poznat?

Vozim se tim prokletim autobusom. Čitam. Negde na Banovom Brdu ulazi on. Nepoznata verzija Dejvida Bouvija. Talasaste prosede šiške padaju na čelo. Plavkasto-zelenkasto sive oči. Kapci i trepavice. Zubi, isti oni Bouvijevski. Malo pomerena vilica u desno. Seda prekoputa mene. Iskošava čapljaste noge da se me ne bi uznemirio ukoliko nam se kolena slučajno dotaknu. Steže svoju torbu. Običan je. Običan Dejvid Bouvi. Izgleda negde izmedju psiha i dobrice. To je onaj zajeb kada možeš pogrešno da proceniš čoveka na osnovu izgleda.

Zaglavljeni smo kod mosta na Adi. Mosta koji je izgradjen da bi stvarao još veću gužvu u najzgužvanijem mestu u gradu.

Da li bi vam Bouvi izgledao zastrašujuće da ne znate da je Mica? Da li biste ga zagrlili da nije poznata ličnost ako samo uvidjate njegovu spoljašnost?

Autobus kreće naglo i oslobodjen gužve i kolone leti prema Sajmu. Dejvid Bouvi u isto vreme kad i ja opipava žilu na vratu i meri sebi puls.... dok ja merim svoj puls.... Pomera usta kao da samom sebi čita zen molitvu... ja još uvek to radim u glavi. Svi ga gledaju kao bombaša samoubicu. Ja ga gledam kao sapatnika. Hvata mi pogled kao da zna da ja znam da on nije bombaš samoubica. On je samoubica. Isto kao i ja. Isto kao i ti.

Silazi na Trgu. Kao da želim da mu kažem 'Dovidjenja' ali ipak jedva zadržavam pogled na sceni gde devojka glavnog lika pali kanalizacioni tunel u Njujorku gde se skupljaju skitnice.

Plače mi se od naspramnih sedišta u autobusu.

Hodaj

Dorćol je tih i hladan

Svaki korak bliže

29om je stepen više

megaherc glasnije

hodaj

svaki korak je otkucaj brže

i još jedan krvni sud

se previše širi

u tvojoj glavi

osećaš otkucaje

i bol se širi

proveravaš veličinu zenica

da li su iste

hodaj

a želiš da padneš

hodaj

a želiš da sedneš

u hlad

iako je ponoć

hodaj

ako staneš

poješće te asfalt koji se topi

hodaj

'možda bih mogao da nosim mali šal'

Najradije bih udomila neko mače. Evo Željka je imala par komada, i non-stop se neki mačići udomljavaju na fejsbuku. Ali ne mogu, jer sam alergična. A niko ne udomljava one ćelave demone. Možda bih ipak pokušala da se naviknem na dlaku tog potencijalnog mačeta. Ili da se ugušim. Zato mi je mama poklonila onu čestitku sa sivim mačetom sa kačketom, da me uteši što ne mogu da imam pravo. Pa sam slikala Kukija tako isto 'obučenog' i obećala da niko neće videti fotku.

To bi rešilo moje nezasite potrebe za preterivanjem.

Ne volim kada me neko pita šta ću.

Pa... trebaju mi patike, jer imam samo 7 pari, i naočare jer imam samo 28 pari, i čarape, nikad dosta čarapa i gaća i različite djindjuve, koje uglavnom nosim  prva dva meseca, pa ih onda zaboravim. Tako sam u Beču prošle godine pukla silne evre za neki silni nakit koji sam nosila mesec dana, a sada mi visi na kuki predvidjenoj za nakit na zidu.

Kupaći kostim? Neee, ionako ću samo da se rasplačem prilikom isprobavanja jer nema moja veličina gornjeg dela, ama baš nigde.

I telefon, ne zato što preterujem, nego ovaj neće više da sluša. Prosečni vek trajanja jednog androida nije više od godinu dana. Nokijo 3310 vrati se, sve ti je oprošteno.

Knjige uvek mogu, knjige se uvek traže, ali knjige ne mogu da obučem za grad da se pohvalim kako sam... vau dobila super knjigu, Andjeli pakla od H.S.Thompsona. ( Koji crni grad...? )

Možda bi trebalo da udomim neko mače, i u inat progutam sve njegove dlake....