Imaginarium Doktorke Tenkistkinje

On je savršen

Visok

Ima velike ruke

Taman da nestaneš u njima

Zvecka dok hoda

Kao neki dobri dzin

Pomalo liči na...

Ma liči na koga god poželim

Vodi me na kolače

One prave

I u bioskop

zamalo

I na koncerte

Kupuje mi čizmice

Narukvice

Kačkete i bedzeve

Sve što volim

i što zveči

Jebemo se vanzemaljski

Od prvog puta

Svakog puta

I polako i brzo

I nežno i agresivno

I sa ujedanjem i sa vezivanjem

Na krevetu, stolici, stolu

Tek izlakiranom parketu

Ne smeta mi što uvek gledamo

Film koji on želi

I što nikada ne mogu da ga nagovorim

Da radimo šta ja hoću

Jer on jeste ono što ja hoću

Trepnem i vidim Dzoni Depa

Žmurim pola sata i vidim Majk Patona

Nabijem svoj nos u njegovu kožnu jaknu

I udišem Miki Rurka

On je izmišljen

On ne postoji

On je savršen

Ali sam ga ja izmislila

Njegove ruke su moje

Njegove oči pripadaju meni

Moja mašta je stvorila boju njegovog glasa

I ’in relationship’ fejsbuk status

Niko ga ne vidi osim mene

Niko ga ne čuje osim mene

Nevidljiv je

Samo moji hormoni

Mogu da ga materijalizuju kada treba

Toliko ga volim da sam mu izgradila

Čitav jedan paralelni svet

Sa nevidljivim zidinama

Kroz koje samo misli da može da prodje

Ali ne može

Iza ogledala je samo moj

Ja sam ga stvorila

Ja ću i da ga uništim

Dalmatinska u ponoć

Sve te noći

Nestale u dimu

Ukus lepka sa rizle na usnama

Svi ti moji ubrzani koraci

Kroz Dalmatinsku

Upijam mirise

Drveća

Asfalta

Zgrada

Miris vrištanja dece

U jednom od silnih dvorišta

Volim miris Dalmatinske u junu

Potseća na ono prošlo vreme

Koje ne može da se vrati

Ono vreme koje je bilo

Prepuno loših izbora

ali mojih

Volim miris Dalmatinske

Jer iako imam drugu frizuru

Druge patike

Iako je mnogo prošlo

U mirisu Dalmatinske

I dalje slušam Good riddance

I dalje imam majicu No Use For a Name

U mirisu Dalmatinske

Sam ona stara

Volim Bruklin

Jer je pun slepih miševa

Volim kako miriše Dalmatinska

U ovo doba godine

U mirisu Dalmatinske u ponoć

Volim sebe

nimfo nimfa

Toliko puta isprozivana da uvek mogu da se snadjem

Za kurac

Za jebačinu

Za gnjavažu

I griženje

Možete me zvati nimfo

Jer to je vaša definicja za nekog ko voli seks

A to nije dopušteno meni

I ne samo meni

Već ni jednoj poštenoj Srpskoj ženi

Beogradskoj devojčici

koja dok izgovara reč kurac crveni

a u svom sobičku krišom gleda porniće

preko adsl-a ili bežičnog neta

i to one HC, gangbang, double penetracion

dok zamišlja da je ona glavna zvezda

A u javnosti

To joj je fuj

To je ponižavanje žene

A dok se tuca sa svojim dečkom

Žmuri i zamišlja sve te scene

Ubiće te sakrivanje sopstvene senzualnosti

Dok se trudiš da budeš neko drugi

Mrziš me što ne krijem

Sebe i svoje želje

Što u očima možeš da mi pročitaš

Kako sve to radim

Prosto te pogledom cimam da probaš

Ne smeš

On sme

Njemu se diže kad treba

On ume da zagolica

Sa njim sam glavna zvezda i ne vrtim

Gangbang pornjave po mozgu

Već naše amaterske

A ipak profi

Brainstorming je obavezan

Buksna i čokolada

Crtaći na utišanom tv-u

I gomila izgubljenih mindjuša i šnala

Play DEAD!

’Kiki, idem sad.’

Tišina.

’Vratiću ti se što pre. Okej. Ovo je već nešto novo. Svidja mi se.’

Tišina. Vrata se otvaraju. On izlazi. Čuje se škripanje djonova po mermernim pločama hodnika. Čuje se lift. Mehanička vrata se prvo otvaraju, pa zatvaraju. Lift odlazi.

Ona i dalje nepomično leži na parketu. Oči su joj staklaste i uprte u jednu tačku. U tačku iz koje je on pre minut-dva nestao. Donji deo pidzame je srozan. Noge nameštene u turski sed, jer je on tako namestio pre nego što je polizao čisto da proveri da li će da reaguje. Ruke bez opiranja sili gravitaicije u neskladu. Majica zavrnuta.

Cela situacija liči na zločin. Cela situacija jeste zločin.

Zvuk poruke. Skakanje iz kreveta. Ona leži nepomično i čeka baš tu rečenicu koju će on da izgovori.

’E, moram da krenem’

Uzdahnula je:

’Molim?’

Sa tim uzdahom i tim ’molim’ je opet deo njene duše otišao. Raspršio se u vazduhu.

’Nemoj tako’

Ona ostaje nepomična.

Čuje se oblačenje farmerki. Zvuk sipanja soka u visoku zelenu čašu. Gutanje. Spuštanje čaše na sto. Njegovi koraci do klonje. Zatvaranje vrata. Dizanje daske. Pišanje. Puštanje vode. Zvuk vode iz česme. Kako je prokleto čist! Zvuk otvaranja vrata.

Ona ostaje napomična.

Ona zuri u trag njihovog prvog jebanja na zidu. Fleka nastala celih pet dana posle krečenja. Oseća da se nadvija nad nju. Da je posmatra.

’Kiki, nemoj da me teraš da odem a da se ne pozdravimo’

Ona ostaje nepomična.

On joj pomera kapak na oku, a ona mu prkosi prevrtanjem oka i okretanjem beonjače. Gura je. Pokušava da je pomeri.

’Kiki. Kiki. Doći ću opet. Ima toliko vremena’

Ona ostaje nepomična.

Pokušava da je podigne. Ali je i za njega teška. Za svakoga je teška. Baca je nazad na krevet. Njen svaki mišić je opušten i pada u krevet potpuno prirodno. Pada kao da je skočila sa četvrtog sprata na vatrogasni dušek.

Ostaje nepomična, pomera se samo zbog amortizacije kreveta.

Hvata je za ruke i kreće da je vuče. Gornjim delom tela udara o patos. Zatim stižu i noge.

Vuče je preko parketa spavaće sobe do vrata. Spušta je na zemlju. Krivicom zemljine teže udara potiljkom o pod. Prebacuje joj noge u uzak hodnik izmedju male sobe i velike sobe. Kada je namestio, nastavlja da je vuče kroz hodnik do velike sobe. Tu je i ostavlja. Na velikom praznom prostoru parketa.

Ona leži nepomično i zuri u jednu tačku.

’Kiki.’

Nema odgovora. Počinje da joj njuška stomak i da je golica. Trznula se par puta. Spušta joj donji deo pidzame i liže je. Trznula se par puta.

Odlazi.

Vraća se sa jastukom i stavlja joj ga pod glavu. Kako je prokleto brižan.

Naginje se nad njom i ljubi je. I odlazi.

Sa saznanjem da je ona potpuno luda.

Ono što ne zna je da je svaki put tako stvarno malo po malo ubije.

I uvek se vraća na mesto zločina

Ko sam ja?

Foo Fightersi

I nisam baš neki njihov fan

Ali mi prijaju na kišni dan

Isto kao i Kraljice kamenog doba

I mogu samo da gledam

U te spotove što se vrte na

Mtv top 10 listi

A čeka me biohemija

Čeka me molekularna biologija organskih sistema

Čeka me nedovršeni roman

I svi propali planovi ovog sveta

I svi će da ostanu tamo

Do prve sledeće insomnije

Kada pada kiša i svi spavaju

A ja zevam

U plafon

U komp

U javorov list čija senka me plaši

Jel se sećaš kada smo ga našli

Bilo je proleće u septembru

I to je bio najveći javorov list na svetu

A sad moramo u Beč po vizu za Kanadu

Slušaš udarce kiše po haubi

Kao onda u oktobru

Kada ti se kiša sliva niz obraze

Moje starke iznutra prljaju prozore

Parking u Cvijićevoj

I svi uzaludni razgovori

Iz kojih samo postoji jedan zaključak

’nisi dovoljno dobra’.

Ko sam ja?

Joco, ljubi batu

Ima taj jedan od milion snimaka kada smo bili mali. Kod baba Olge u kuhinji u Loznici. Ne sećam se da li je Jelena bila na snimku. Možda bi trebalo da ga detaljnije pogledam posle sto godina i da utvrdim sve likove i dogadjaje.

A ionako, Jelenu smo oduvek maltretirali i šikanirali. Oduvek je nekako izgledalo kao da smo nas dvoje deca iste majke a ne njih dvoje. Moj brat i ja. Na tom snimku moj ćale jedno milion puta kaže ’Joco ljubi batu’, a ja ga poljubim i obrišem masnom kuhinjskom krpom.

Čudno je to kada vratiš film i kreneš da preživljavaš sve te trenutke. Letovanja, raspuste, horor filmove vikendom, uvaljivanje diskova i navlačenje na muziku, prva pijanstva, prve izlaske, prvu pljugu i blejanje na klupici ispred Čugura. I more i faks i rasprave i tešenje i savetovanje. I zaštitnički stav i ono najlepše saznanje da dok imaš brata imaš ceo svet.

Moj brat. Master na gradjevini, hidro smer, sutra kreće u Oman da im pokaže šta zna. Na najmanje godinu dana. Radi pravu stvar, ostavlja puno, da bi ostvario nešto novo. I ja bih. I potpuno ga podržavam i uz njega sam.

Kaže ’ne brini, vratiću se ja kad sve ovo prodje’. Ne brinem. Znam da će biti sve okej. On je moj brat, najbolji brat na celom svetu. Brat koji je uvek znao prave stvari i pravio najbolje izbore. Brat koji je uvek bio tu i razumeo i najgore i najteže stvari. 


Jebote. Već mi nedostaje.

Izmedju krajnosti

Nokti su mi pretrpeli holokaust

Posmatram ih dok po prstima

Vrtim stranice knjige poezije

Nikada nisam volela poeziju

A sad ne mogu da zamislim

Svoj život bez nje

Imam te povremene grčeve u stomaku

I grčeve ledjnih mišića

Tada shvatim koliko sam smrtna

A volela bih da budem besmrtna

Ovako nesavršena

I ponekad potpuno izgubljena

Danju volim da izgledam ko dečak

Onda sam noću još lepša

Kada se ufuram u svoj push-up

I štikle na tufne

I zamažem se smišnkom do neprepoznatljivosti

Ne, ništa nije kič

I ništa nije preterivanje

To je samo spektakularno

Šetanje izmedju dve krajnosti

Ja volim ili mrzim

Radim ili zgubidanim

Ja se prežderavam ili izgladnjujem

Jebem ili im dozvoljavam da me tucaju

Narkomanka sam ili potpuni strejter

I pankerka i hipik

Ja sam najsrećnija ili najtragičnije tužna

Ja sam najlepše i najbolje zlo

Ali konačno imam razlog

Da budem ona bolja krajnost same sebe